Jedva da je mogućno zamisliti svu silu teorijskih i praktičnih tumačenja razloga zbog kojih se neki muškarci odlučuju za golu kožu, neki za brkove, treći za bradu a neki četvrti za najraznovrsnije kombinacije izbrijanih i dlakavih površina lica. I okoline, naravno; ništa manje nije zanimljivo ni pitanje kako žene gledaju na to. Biti u trendu, ići za modom ili je drugima diktirati svakako predstavlja objašnjenje veoma blisko pripadnicima ljudske vrste.

Uprkos tome, nema valjanog tumačenja zašto, na primer, Deda Mraz i Karl Marks nose brade, a braća Marks uopšte ne, zašto je Benito Musolini brijao sve iznad svojih (dlakavih) ramena i leđa a Hitler "štucovao" brkove, zašto su žene s bradom cirkuska atrakcija a ćosavi muškarci normalna pojava ili, najzad, zašto glavni urednik "Vremena" nikako da se odluči između brijanja "ispod kože" i "trodnevne senke", jedan od veterana redakcije između dlakavosti a la Sigmund Frojd i brade po modelu Nikole Pašića, što je u međuvremenu prihvatio – mnogo pre no što će se zateći u stolici predsednika Skupštine Srbije – Predrag Marković. Uzgred, u "Vremenu" su zaposleni, isključujući većinu žena, neravnopravno podeljeni po pitanju brijanja. Bradonje su u manjini i nestalni. Izuzetak sam ja, ono što neke ugledne kolege zovu "potpisnik ovih redova": ne brijem se zato što je jutarnji pogled u ogledalo dovoljno depresivan da bi mu još trebalo dodavati i brijač u ruci.

Nije mi strano zadovoljstvo što bradatost delim s, na primer, imperatorima Hadrijanom – koji je uspešno vodio Rim u vreme kada je carstvo bilo em najveće em živelo u najdubljem miru, ili Julijanom Apostatom, Otpadnikom – koji se raskalašnim građanima Antiohije, pretečama današnjih metromuškaraca, malo pre no što će poginuti braneći imperiju od Persijanaca podsmehnuo zbog njihove finoće.

"I neka niko ne pomisli da se vređam zbog vaše poruge, jer vam sam dajem povoda za nju, pošto imam bradu kao jarci, premda, kako mislim, mogu da je učinim glatkom i golom, kao u lepih mladića i svih žena, koje poseduju prirodnu dražesnost… A meni nije bila dovoljna samo moja duga brada, nego mi je i glava raščupana, i retko se šišam i sečem nokte, dok su mi prsti redovno crni od pera. Ako želite da saznate nešto od onoga o čemu se obično ne govori, grudi su mi gusto obrasle dlakama, i kosmate su, kao grudi lavova koji među divljim zverima caruju baš kao i ja, i nikada ih zbog svog teškog karaktera i sitničavosti nisam učinio glatkim, niti sam neki drugi deo tela učinio glatkim i mekanim." Tako imperator Julijan, u sjajnoj satiri na sopstveni račun "Misopogon" (Bradomrzac).

Moj slučaj je sasvim drukčiji.

Filopogonizam gajim od prvog razreda gimnazije, kada me je s ulaza u Devetu vratio lično direktor – da se obrijem. U istoj raciji nastradao je i tada novi profesor filozofije, danas ugledni izdavač Petar Živadinović, ali je kući vraćen ne zbog brijanja nego da umesto farmerica obuče – nešto pristojno.

Elem, otrčao sam kući i ritual prvog brijanja na nekoliko čekinja koje su mi izbile na bradi – ne sećam se dobro, ali pretpostavljam da sam i taj deo sna o odrastanju delio s ostalim muškim mladuncima – na brzinu, nevešto i uz posekotine, obavio očevom "mašinicom". Brzina mi je i doakala jer me je po povratku iz škole otac veselo pretukao, ne samo zbog neovlašćenog korišćenja svetinje odraslih muškaraca nego i zato što sam sve to – četkicu, "mašinicu", sapunicu i krv – ostavio u lavabou.

Tako sam zamrzeo brijanje.

Pre četrdeset godina, izlazeći iz Devete u maju 1969, prestao sam da se brijem.

Dobro, ne baš sasvim. Brijao sam nešto nikakvo, slabo i providno s gornje usne, sve dok nekoliko godina kasnije nije doraslo do puštanja pravih brkova, a tada i kasnije brijao jagodice iz kojih je, kao i danas, počinjala da raste brada.

Za drugi istorijski korak u napretku ka potpunom odustajanju od svake pomisli na brijanje zaslužna je neumrla Jugoslovenska narodna armija. Iz dva razloga, prvog i drugog. Prvi leži u banalnoj činjenici da je umivaona u Postojni većim delom godine bila ledena kao zamrzivač, zbog bizarne klimatološke karakteristike Postojne u kojoj sam prvi sneg video u septembru, a poslednji dočekao u maju naredne godine, neposredno pred "skidanje". A ni voda nije bila toplija, ni žileti oštriji, niti je "pitralon" delovao mnogo bolje od razblažene sone kiseline pa, najzad, ni veštinu brijanja uopšte nisam usavršio niti se u tom pogledu trudio. Drugi razlog je bilo to što se komandantu i oficirima mešovitog artiljerijskog diviziona iz nekog razloga – možda zato što ih je dobar deo bio prilično ćosav – moji "artiljerijski" brkovi uopšte nisu sviđali. A kad bi me dežurni oficir s kapije kasarne vratio da veličinu brkova svedem na razmere koje propisuje Pravilo službe, uopšte im nije smetalo što ličim na Adolfa ili Gruča.

Ukratko, kad sam dočeko ono iz pesme – Otvoriiii se SMB-kapijooo, da izađe ko je odslužijooo – zaboravio sam na brijanje. Pa tako do sad, i još uživam u toj slobodi.