Ko bi sem Šreka, pored onolikih evropskih prestonica, poželeo da živi u Briselu, gradu čije ime prevedeno sa staroholandskog znači "dom u močvari"? Iako je na pola puta između Amsterdama i Pariza, Brisel nema ni "š" od pariskog šarma, ni "k" od amsterdamskih kofi-šopova, nema čak ni reku (nekad je imao, ali su je zatrpali). Zato ima dvesta kišnih dana u godini, lošu infrastrukturu i (posle Pariza) najveću muslimansku populaciju u Evropi. Pored toga, ima armiju evrokrata koji u Briselu žive kao Marsovci, danju u staklenim kulama evropskih institucija, a uveče u irskim pabovima i etničkim restoranima u koje domoroci praktično nikad ne zalaze.

A opet, ovaj grad koji je po broju stanovnika (1,8 miliona) blizak Beogradu, a po površini znatno veći, ima mnogo čari koje je, naročito ako ste u njemu nakratko, lako prevideti. Iako je mnogo starih zgrada u centru uništeno tokom bezdušne modernizacije šezdesetih (u arhitekturi je ova vrsta vandalizma dobila ime "briselizacija"), ako se čovek malo prošeta, naći će netaknute kvartove u stilu secesije i art-nuvoa, prelepe trgove i zelene parkove. Muzeji su posebna priča: ima ponešto za svakog, od flamanskih majstora, preko Magrita do Tintina, koji je od ove godine dobio posebnu muzejsku zgradu. Tu su još i Muzej starih muzičkih instrumenata, Muzej stripa i, naravno, muzej piva, belgijskog nacionalnog pića.

Zahvaljujući posebnoj vrsti gljivica, Brettanomyces bruxellensis, koje obitavaju jedino u okolini Brisela, tamošnje pivo je, po opštem mišljenju, najbolje na svetu. U prosečnom kafiću služi se pedesetak vrsta, od belog (koje se pije sa limunom), preko flamanskog crvenog, do teških vrsta koje proizvode trapisti, sa osam i više odsto alkohola. Možda svo to pivo (prosečan Briselijanac popije nekoliko hektolitara godišnje), ima veze sa činjenicom da je najpoznatiji briselski spomenik Maneken Pis, posvećen dečaku koji je prema predanju urinom ugasio požar. Spomenik se redovno presvlači u različite kostime, a u vreme festivala iz njegove piše poteče pivo, ređe šampanjac ili vino.

Mada nije izvikana kao francuska niti raskošna kao toskanska, briselska kuhinja je, po skromnom mišljenju vašeg dopisnika, među najboljima u svetu. Zasnovana je, sa jedne strane, na morskim plodovima, a sa druge na divljači i specijalitetima od iznutrica, od kojih će mnogi posetiocu iz naših krajeva delovati poznato. A zatim, tu je i čuveni belgijski pomfrit kao obavezni prilog uz svako jelo (uključujući i školjke). Pomfrit je predmet nacionalnog ponosa: Belgijancu možete izvređati pretke, istoriju i domovinu u celini, ali ako kažete da mu pomfrit nije baš uspeo, shvatićete zašto je Julije Cezar smatrao belgijske Gale najopasnijim od svih varvara.

Već na aerodromu, čeka vas veliki bilbord sa natpisom: "Dobro došli u Brisel, prestonicu pomfrita", što na engleskom zvuči paradoksalno ("French fries"), jer ispada da ste sleteli u domovinu francuskog proizvoda. Istina je da Belgijanci, kao nacija podeljena između francuske i holandske kulturne sfere, imaju problem sa identitetom. Francuzi ih preziru, Holanđani o njima pričaju iste viceve kao mi o Bosancima, a evrokrati o Belgiji vole da govore kao o nemogućoj zemlji, "evropskoj Bosni". Mnogi smatraju da bi se ova zemlja, hronično na ivici raspada zbog netrpeljivosti između Flamanaca i Valonaca, odavno raspala kada bi postojao način da se Brisel nekako podeli. Od toga, međutim, nema ništa: mada većinom govore francuski, briselski Flamanci i Valonci u prestonici su srećno izmešani, za razliku od etnički čiste Valonije i Flandrije, u kojima će uljeza sa one strane jezičke barijere dočekati prezrivim pogledima i ponekom psovkom.

Putnika može iznenaditi što se u gradu koji je sedište Evropske unije i Severnoatlantskog pakta slabo govori engleski, čak i u ustanovama u kojima se to prirodno očekuje. Međutim, ovde se ne radi o aroganciji francuskog tipa: ako ne znate jezik, ljudi se stvarno trude da vas razumeju. Briselijanci na strance, kojih što zbog posla što zbog turizma ima poprilično, gledaju sa nekom vrstom blagonaklone ravnodušnosti: ako ste već došli ovde, neka vas, nemamo ništa protiv, pomoći ćemo koliko možemo, ali se nećemo mnogo mešati s vama. Premda je odnos prema doseljenicima, naročito onim iz muslimanskih zemalja, daleko od idealnog, u Belgiji je ksenofobija (za razliku od većeg dela Zapadne Evrope) retka pojava, izuzev tu i tamo u Flandriji, i to ne toliko zbog religije koliko zbog jezika, jer došljaci uglavnom govore francuski.

Najgora stvar u Briselu je klima: mada temperatura retko pada ispod nule, grad je stalno izložen vlažnim atlantskim strujama i spada u najkišovitije u Evropi: doseljenik brzo nauči da ni usred leta ne izlazi bez kišobrana ili vetrovke, jer se sunčan dan začas pretvori u prizor iz biblijskog potopa. Ali i to ima svoju lepšu stranu: čak i po kišnom danu, oblaci ne prave monoton sivi pokrov iznad grada, već se večito jure i prestižu. Briselsko nebo nikad ne miruje, a kad se tu i tamo promoli sunce nastaje igra svetlosti koja se retko gde drugde može videti.

Zbog toga je vaš dopisnik zahvalan profesiji koja ga je, umesto u blještavi Pariz, glamurozni London ili liciderski Amsterdam, nasukala baš u ovaj skriveni dragulj evropskog severozapada. Čak i ako mu je koža, posle godinu i po dana života na kiši, poprimila malčice zelenkast ten, a od onolikog piva i pomfrita sad i siluetom sve više podseća na Šreka.