Malo koja dečačka radost može da se uporedi s onom kada sam se, posle dugog i neizvesnog čekanja u redu pred ćuprijskim bioskopom, dokopao karte za film Na zmajevom putu.

Sve je počelo nekoliko godina ranije kada me je teča, tada četrdesetogodišnjak, obavestio da je u Londonu video film u kojem neki tip gleda levo a bije desno. I pritom mjauče. I ja sam hteo da gledam levo i bijem desno. O mjaukanju nisam imao stav. Saznali smo da se tip zove Brus Li, ali još ga nismo videli na delu. A onda smo odgledali film U zmajevom gnezdu i ostali bez daha. Današnje klince koji imaju iskustva sa serijama poput Igre lignji teško da bi privukao scenario u kojem zli bogataš, takođe majstor kung-fua (bez jedne šake, što je za radnju od velikog značaja), na svome ostrvu organizuje borilački turnir. Tu se pojavljuju jedan neozbiljni Amerikanac koji ne skida cipele s nogu, ali se dobro bije, onda drugi Amerikanac, crnac s bujnom afro-frizurom, koji se takođe dobro bije, ali će dušmani ipak da mu doakaju, i, dabome, Brus Li koji je na turnir došao, ispostaviće se, da bi osvetio sestru. Među negativcima je, recimo, jedan opasan tip s ožiljkom kojem će Brus Li – film je, da podsetimo, pravljen pre doba političke korektnosti – s izrazom lica u kojem se mešaju bes, očaj i potpuna odlučnost, da slomi vrat. A onda će da se suoči sa snagatorom koji golim rukama lomi kičme ljudima. Uhvati čoveka, savije ga u naručju kao potkovicu, i slomi mu kičmu. I njega će Brus Li, doduše s nešto više napora, da sredi.

Vrhunac, međutim, nije kraj filma kada se, u sali ogledala, bore zli bogataš i Brus Li, već kada se Brus Li suoči sam sa bogataševom ličnom vojskom. Tada smo prvi put videli na delu nunčake, koje smo zvali “čoke”. Nunčake su dve drvene batine nalik pendrecima, koje su povezane kratkim lancem. Tom spravom Brus Li rukuje s takvim majstorstvom da svi koji dođu u domet nunčaka padaju kao kegle. Bili smo ubeđeni da bi Brus Li savladao čitavu vojsku sam – isto tako sam bio ubeđen da bi bitka na Kosovu polju prošla drugačije samo da se Marko Kraljević pridružio srpskoj vojsci jer lepo piše da je on Turke razgonio na buljuke, što znači da Turcima ne bi bilo spasa, ali, kao što znamo, Marko je te večeri išao u pozorište pa je zakasnio. Brus Li bi, dakle, sam prebio sve negativce samo da ga nisu namamili u zamku. Na kraju se oslobodio, osvetio sestru, a nas dvanaestogodišnjake potpuno začarao, toliko da smo sutradan, na velikom odmoru, ispred ve-cea organizovali turnir u kung-fuu i toliko mlatarali nogama i rukama, mjaukali, cičali i drali se, da je isprepadana devojčica pozvala Dobricu koji nas je pod hitno najurio, ali bilo je kasno. Brus Li nas je omađijao, a prve nunčake, u domaćoj radinosti, pojavile su se već posle dva – tri dana, te sada nismo mlatarali samo udovima već i drvenim palicama kojima smo se, uglavnom, samopovređivali. Na film Na zmajevom putu trebalo je, ipak, sačekati. U to vreme nije bilo ni interneta ni trejlera, iskustva su se prenosila usmeno, te bi nas po koji Beograđanin, povlašćen da film gleda pre nas, samo draškao i nervirao svojim puvakanjem.

A onda je došao i taj dan. Na zmajevom putu. Brus Li protiv Čaka Norisa i usputne gomile negativaca. Vrtelo mi se u glavi od uzbuđenja. Mnogo sam očekivao od filma, a dobio sam mnogo više. Borbe se događaju uglavnom u malom dvorištu iza kineskog restorana, gde Brus Li prebija lokalne siledžije. Recimo, stane licem u lice sa siledžijom koji je, pre toga, lako isprebijao njegove zemljake, i dok tako stoji gotovo priljubljen za trbušastog boksera, kaže mu da će ga desnom nogom udariti po desnom obrazu. Još jednom: stojite telom gotovo priljubljeni uz neku osobu i pripretite joj da ćete je onesvesti udarcem desne noge po desnoj strani lica. Ta pretnja je, dabome, toliko blesava da se i siledžija nasmeje, da bi već sledećeg trenutka ležao onesvešćen jer ga je Brus Li – pogađate – odalamio desnom nogom po desnoj strani lica. Urlali smo od sreće. Ali to je bio tek početak. Kada je Brus Li izvadio nunčake, bioskop je eksplodirao od oduševljenja. Očekivali smo spektakl i dobili ga. Ne samo što je Brus Li “čokama” isprebijao negativce, nego je jednome od njih, koji je prvi put u životu video tu kinesku spravu (za razliku od nas), dao oružje, da bi ovaj, negativac, uspešno povredio samoga sebe (što ga je činilo sličnim nama samima). Urlali smo od oduševljenja.

A onda rimski Koloseum i epska borba sa Čakom Norisom. Nema veze što sam znao da će Brus Li da pobedi (Brus Li uvek pobeđuje): nisam disao od uzbuđenja i napetosti. Dosta je loše krenulo po Brusa, počeo je da dobija batine od majstora karatea, pa sam se, svemu uprkos, malo zabrinuo. U jednom trenutku Čak ga je pričvrljio uz zemlju, a Brus se dosetio da ga zgrabi za dlake na grudima, te je Čak, izložen mučkom napadu, bio prinuđen da ga otčvrlji (priznajem da sam bio malo razočaran, kao što sam bio razočaran kada je Marko Kraljević na prevaru, odnosno uz pomoć vile Ravijojle, sredio Musu Kesedžiju, ali šta sad). Posle toga Brus počinje da pleše kao Mohamed Ali i ostavlja modrice po Čakovoj prefinjenoj faci, Čak gubi prisebnost i počinje da nasrće, Brus mu lomi nogu i poziva, bez reči, na predaju, Čak to odbija, Brus mu lomi vrat i odaje počast tako što telo prekriva kimonom. Ostalo je istorija.