Ž. je svoju prvu cigaretu u životu, koju je uzeo krijući iz pakla "Beogradske", zapalio u klozetu, u četvrtom razredu osnovne škole. U selu je gledao dedu Živorada kako sa merakom uvija duvan u bele listiće čije krajeve oblizuje jezikom i lepi. Deda je imao upaljač kremenac u koji se u poseban deo, gde je stajala vata, sipao benzin, koji je lepo mirisao. Ž. pamti da su odnekle dolazili prodavci duvana na konjima, od kojih je deda kupovao kvalitetan duvan. U jednom trenutku deda Živorad je počeo da uvija duvan u novine, što ga je verovatno i ubilo.

Moj razvojni put pušača je bio drugačiji. Počelo je u srednjoj školi tako što su devojčice kupovale slovenački "57", kome su cigarete, za razliku od svih drugih, bile drugačije okrenute. Ukapirali smo da su to radničke cigarete, koje su se otvarale tako da se filter ne ošteti prljavim rukama. Posle je krenulo sa "marlborom". Sećam se da se umalo nisam onesvestio kada sam ga prvi put zapalio. U društvu, pred odlazak u JNA, skoro svi muškarci su pušili, to je bila, čini mi se, stvar prestiža. Išli smo u kafane i opijali se kako to samo mladost ume, na brzinu i na gladan želudac. Sutradan bismo povraćali k’o lasice. Zaključili smo vrlo brzo da nam je veću muku prilikom pijanstva predstavljala cigareta, koju smo prosto "varili" jednu za drugom.

U vojsci sam pušio "sarajevsku drinu", pravili smo razliku između onih koje su se proizvodile u Mostaru i onih koje su se pakovale u Fabrici duvana Sarajevo. Sećam se da sam u jednom trenutku imao kod sebe "sarajevsku" bez filtera. Niška "drina" bez filtera se zvala "ćilimara". U vojsci je cigareta išla uz pivo i napolitanke u kantini, u retkim pauzama na obuci, a najslađa je bila ona posle ručka, kada sam otvarao pismo. Moj major je pušio dugi "partner" i to tako što nije koristio upaljač, palio je cigaretu jednu za drugom. Nedavno sam čuo da je još živ.

Posle vojske, tokom studija, cigareta mi je bila nerazdvojni prijatelj. Tek kada sam posle dugo godina počeo da radim u zatvoru, shvatio sam da sam koristio "pogrešan" termin, odnosno da nisam "pušio" nego "palio". Kada sam početkom devedesetih ušao u novinarstvo, cigareta je bila neizbežna. Po dolasku u gradsku redakciju "Borbe" najpre bih uzeo kafu sa automata, potom besplatan primerak i uz cigaretu gustirao novi broj, očekujući da mi se pojavi tekst koji sam juče predao. U tom periodu sam preskakao doručak i umesto njega konzumirao kafu i cigaretu. Cigareta se palila i prilikom kucanja teksta koji je trebalo što pre završiti, a i posle svega, kada se sva novinarska muka završi.

Prvi put sam na "ostavku" pomislio u teškim inflacijskim godinama, kada je počela nestašica. Tada se pojavila i prodaja cigareta na ulici, koje nisam kupovao. Posle sam primetio da na trafikama svaki dan kupujem drugu vrstu, što je bio prvi alarm za prestanak. Izdržao sam dve godine, sve dok nam u poseti nisu bili prijatelji od kojih je jedan zaboravio cigarete, koje sam zapalio i nastavio po starom, mada se po rođenju deteta duvan nije konzumirao u stanu.

Za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, od tašte, koja je tada živela u Novom Pazaru, dobio sam u kutiji za cipele meni tada najlepši poklon, dugi "vinston". Koliko su tada cigarete bile deficitarna roba govorili su redovi ispred trafika, kupovalo se bilo šta, a mene je bilo sramota da pred drugima duvanim kvalitetne i skupe cigarete kakav je bio "vinston" u braon pakovanju.

S godinama sam primetio da mi cigarete smetaju i da se brzo umaram, pa sam sa 45 doneo ozbiljnu odluku o ostavljanju. S jedne strane, tu je bila ćerka adolescent, kojoj je trebalo da predstavljam uzor i koja me terala da prestanem da pušim, sa druge strane supruga me stimulisala tada ne baš jeftinim laptopom, koji mi je kupila kao nagradu. Ja sam takođe sebe častio tako što sam otišao u prodavnicu i kupio đubretarac, komplet odelo i sako.

Prestao sam da koristim duvan jednog 1. januara, posle višemesečne teške borbe i primene svih mogućih strategija. Kupovao sam najgore cigarete. Posle sam kupovao najbolje, ali u pakovanju po deset. Jedno vreme sam pušio na poslu a ne u kući, i obrnuto. Sve vreme me pratio neki neobjašnjivi strah, šta ću raditi bez cigarete. Mislio sam da mi je ona jedini prijatelj, od koga se ne mogu odvojiti. Kada sam shvatio da mi se život sveo na jedan cilj, jutarnju cigaretu uz kafu, koju neki zovu i "krmeljuša", shvatio sam da je situacija postala ozbiljna, i prestao sam da "palim".

Pričajući sa ljudima, shvatio sam da pušači, kao i antipušači, imaju dovoljno jake i ubedljive argumente. Sa antipušačima situacija je jasnija i to su uglavnom ljudi koji nisu nikad u životu zapalili, za njih je cigareta glupost i otrov. Racionalni antipušači često navode i ekonomske razloge, govoreći da "pušač gori pare pred očima". Sa pušačima je drugačije, njihovo opravdanje se svodi na čestu krilaticu – da su im od svih zadovoljstava jedino cigarete ostale. Drugi otvoreno priznaju da im je slab karakter. "Mora se od nečega umreti", kažu treći, tvrdeći kako "nema smrti bez sudnjega dana".

Pušači povratnici su takođe zanimljivi. Neretko se dešava da su se vratili nakon nekog stresnog događaja, smrti najbližeg, razvoda, gubitka posla, postoje i oni koji su posle višegodišnje apstinencije zapalili bez ikakvog razloga. Ipak, za definitivan prekid sa cigaretama potrebni su "jaka volja i čvrst karakter koji rešavaju sve probleme" (valjevski grafit).