Vreme uživanja
Čika Gaša
Vojče, Đura i ja smo se napokon našli u kafani “Đurđev grad” na Banovom brdu. Inficirani intermeco od par meseci polako je popuštao pred naletom zelenih dana. Dani u kojima su narcisi procvetali poput kašičica za doziranje druženja, mirisa i ukusa nalik slatkom sirupu protiv kašlja kojem se deca raduju. Ubirajući gorke plodove onog opijajućeg zadimljenog pozadinskog žamora lokalnih pijandura, uživali smo u temama koje su kroz lavinu misli nadirale onako kako to obično biva kad si sa ljudima sa kojima mnogo voliš da razgovaraš, naročito kada se vidite nakon par meseci u kojima je uglavnom svaka misao bila podvučena dosadnom fusnotom o tom dosadnom virusu. Vreme minulo od našeg poslednjeg susreta bilo je i te kako propraćeno trendom rasta raznoraznih narodnih stručnjaka za plućne, kardiovaskularne i razne druge bolesti, te je razgovor sa drugim ljudskim bićem koje nije infektolog vibrirao svežinom.
Drugu polovinu izgovorenih rečenica je te večeri u zaborav oterao tresak ulaznih vrata kafane, uz glasnu obznanu: “Čika Gaša, pukovnik u penziji!” Naizgled kao u kaubojskom filmu, nastupila je instant tišina kako bi prisutni dramatično odmerili personu koja je nehajno ušetala na tuđu teritoriju, simbolički odmeravajući onu stvar sa čitavim kolektivom i kosmosom. No, tek što se tišina došunjala do tenzije, žamor je progutao svaku nelagodu i uz dobar gutljaj čitav kolektiv se vratio u svoje prirodno stanje. Stariji gospodin, visok i mršav, koščatog lica iz koga su kroz dioptriju polomljenog stakla zurile rasejane oči kao srasle sa višestruko lepljenim naočarima, evidentno pripit, glasan i obučen ne baš po poslednjoj modi, naprotiv, seo je za sto pored našeg i nastavio svoju tiradu. Po reakciji gabaritne konobarice, u čijem nastupu nije teško uočiti veteransko iskustvo sa ovakvom gospodom, moglo se zaključiti da tu ne dolazi prvi put.
Nakon njegovog dramatičnog desetominutnog prizivanja pića, ona mu se napokon obratila, vidno besna: “Izvoli, šta piješ?” – “Eeeeee, saadaaad…”, odgovorio je mumlanjem. “Ajde bre, nemam vremena za budalaštine, reci mi šta piješ?!” – “Ću–ti!”, podigao je prst čika Gaša. “Ma da se teraš više u pi*ku materinu!” – “Ću–ti!” – “E odo’ ja odavde…” – “Dobro, dobro, jedno pivo, i daj momcima šta piju!”, pokazao je na nas.
Konobarica je prevrnula očima i otišla, a čika Gaša je počeo da nam dobacuje nešto u smislu: “Eto, je l’ vidite kakva je, a ja se samo malo šalim.” Prilično uvereni u bezazlenost, dobroćudnost i šarm ovog starog barda, oduševljeno smo mu ponudili mesto za stolom, a on je došao i sa svima se pojedinačno upoznao uz tri porcije: “Čika Gaša, pukovnik u penziji!” Tek što je seo, konobarica mu je uz sočnu psovku spustila piće, a i nama, i on je ljubazno zahvalio. Onda se nasmejao i nastavio svoju besedu o tome kako se upravo vratio iz švaleracije i kako mu više nije lako sa tolikim mladim ženama. Iz svoje donžuanovske epopeje spontano je skliznuo u postrojavanje čuvenih beogradskih njuški, kojima je nekad svima bio strah i trepet, pa preko iživljavanja u skupim separeima do ljudi iz senke sa kojima se družio – uglavnom kriminalci, političari i estradne zvezde – pardonirajte pleonazam.
Slušali smo ćutke i sa velikim zadovoljstvom upijali svaku čika Gašinu laž, sa tek ponekim smislenim potpitanjem, čisto da se priča ne bi rasplinula i izgubila na važnosti. Kada smo ga ponudili još jednim pićem, rekao je da čika Gašu nikad niko nije častio, al’ ajde, to jedno može. Posle tog jednog poručili smo još jedno, pa još jedno i tako dalje, i nastavili da slušamo gomilu gluposti. Ovaj čovek je sa svim tim lažima bio toliko sirovo stvaran i uverljiv u svojoj neposrednoj egzistenciji, kakvo je samo ljudsko biće na ivici propasti po kojoj hoda i za koju odavno ne mari. Naspram svega što sam tih dana slušao, čika Gašine reči zvučale su kao improvizovana adaptacija Šekspira u kojoj posrnuli crnotalasni Hamlet vispreno ismeva sopstvenu tragediju, trabunjajući kroz grlić flaše iskopanim kafanskim lobanjama. Vojče ga je veoma precizno opisao kao junaka iz romana Živojina Pavlovića.
Propisno, fajront je nastupio u 22h, te smo se dalje prirodno uputili ka parku na Banovom brdu. Pozvali smo čika Gašu i kupili limenke piva. U parku smo puštali narodnu muziku jedni drugima i pevali, a čika Gaša nam je otkrivao bisere narodnjaka iz svoje mladosti uz prikladne komentare. Veče se, bez obzira na obećanja već uznemirenim ukućanima, solidno odužilo, a sutrašnji dan bio je radni. Iznenada se u neko doba čika Gaša prvi put svečano ućutao i nakon kratke pauze izgovorio: “E, momci, nisam ja nikakav pukovnik, ja sam poštar. Ali mnogo ste mi dragi, nisam se skoro ovako proveo. Je l’ imate možda 500 dinara za taksi? Ne znam kako ću kući, žena sigurno brine, a sutra rano radim.”
Dali smo mu novac i izgrlili se. Čika Gaša se odgegao u nepoznatom pravcu, mi smo se razišli i uputili svako svom prebivalištu. Bio nam je to jedan od najboljih izlazaka u životu.
Drugu polovinu izgovorenih rečenica je te večeri u zaborav oterao tresak ulaznih vrata kafane, uz glasnu obznanu: “Čika Gaša, pukovnik u penziji!” Naizgled kao u kaubojskom filmu, nastupila je instant tišina kako bi prisutni dramatično odmerili personu koja je nehajno ušetala na tuđu teritoriju, simbolički odmeravajući onu stvar sa čitavim kolektivom i kosmosom. No, tek što se tišina došunjala do tenzije, žamor je progutao svaku nelagodu i uz dobar gutljaj čitav kolektiv se vratio u svoje prirodno stanje. Stariji gospodin, visok i mršav, koščatog lica iz koga su kroz dioptriju polomljenog stakla zurile rasejane oči kao srasle sa višestruko lepljenim naočarima, evidentno pripit, glasan i obučen ne baš po poslednjoj modi, naprotiv, seo je za sto pored našeg i nastavio svoju tiradu. Po reakciji gabaritne konobarice, u čijem nastupu nije teško uočiti veteransko iskustvo sa ovakvom gospodom, moglo se zaključiti da tu ne dolazi prvi put.
Nakon njegovog dramatičnog desetominutnog prizivanja pića, ona mu se napokon obratila, vidno besna: “Izvoli, šta piješ?” – “Eeeeee, saadaaad…”, odgovorio je mumlanjem. “Ajde bre, nemam vremena za budalaštine, reci mi šta piješ?!” – “Ću–ti!”, podigao je prst čika Gaša. “Ma da se teraš više u pi*ku materinu!” – “Ću–ti!” – “E odo’ ja odavde…” – “Dobro, dobro, jedno pivo, i daj momcima šta piju!”, pokazao je na nas.
Konobarica je prevrnula očima i otišla, a čika Gaša je počeo da nam dobacuje nešto u smislu: “Eto, je l’ vidite kakva je, a ja se samo malo šalim.” Prilično uvereni u bezazlenost, dobroćudnost i šarm ovog starog barda, oduševljeno smo mu ponudili mesto za stolom, a on je došao i sa svima se pojedinačno upoznao uz tri porcije: “Čika Gaša, pukovnik u penziji!” Tek što je seo, konobarica mu je uz sočnu psovku spustila piće, a i nama, i on je ljubazno zahvalio. Onda se nasmejao i nastavio svoju besedu o tome kako se upravo vratio iz švaleracije i kako mu više nije lako sa tolikim mladim ženama. Iz svoje donžuanovske epopeje spontano je skliznuo u postrojavanje čuvenih beogradskih njuški, kojima je nekad svima bio strah i trepet, pa preko iživljavanja u skupim separeima do ljudi iz senke sa kojima se družio – uglavnom kriminalci, političari i estradne zvezde – pardonirajte pleonazam.
Slušali smo ćutke i sa velikim zadovoljstvom upijali svaku čika Gašinu laž, sa tek ponekim smislenim potpitanjem, čisto da se priča ne bi rasplinula i izgubila na važnosti. Kada smo ga ponudili još jednim pićem, rekao je da čika Gašu nikad niko nije častio, al’ ajde, to jedno može. Posle tog jednog poručili smo još jedno, pa još jedno i tako dalje, i nastavili da slušamo gomilu gluposti. Ovaj čovek je sa svim tim lažima bio toliko sirovo stvaran i uverljiv u svojoj neposrednoj egzistenciji, kakvo je samo ljudsko biće na ivici propasti po kojoj hoda i za koju odavno ne mari. Naspram svega što sam tih dana slušao, čika Gašine reči zvučale su kao improvizovana adaptacija Šekspira u kojoj posrnuli crnotalasni Hamlet vispreno ismeva sopstvenu tragediju, trabunjajući kroz grlić flaše iskopanim kafanskim lobanjama. Vojče ga je veoma precizno opisao kao junaka iz romana Živojina Pavlovića.
Propisno, fajront je nastupio u 22h, te smo se dalje prirodno uputili ka parku na Banovom brdu. Pozvali smo čika Gašu i kupili limenke piva. U parku smo puštali narodnu muziku jedni drugima i pevali, a čika Gaša nam je otkrivao bisere narodnjaka iz svoje mladosti uz prikladne komentare. Veče se, bez obzira na obećanja već uznemirenim ukućanima, solidno odužilo, a sutrašnji dan bio je radni. Iznenada se u neko doba čika Gaša prvi put svečano ućutao i nakon kratke pauze izgovorio: “E, momci, nisam ja nikakav pukovnik, ja sam poštar. Ali mnogo ste mi dragi, nisam se skoro ovako proveo. Je l’ imate možda 500 dinara za taksi? Ne znam kako ću kući, žena sigurno brine, a sutra rano radim.”
Dali smo mu novac i izgrlili se. Čika Gaša se odgegao u nepoznatom pravcu, mi smo se razišli i uputili svako svom prebivalištu. Bio nam je to jedan od najboljih izlazaka u životu.