Cimbal je žičani, muzički instrument, zvučna slika dve nemačke kovanice, weltschmerz i zeitgeist, koje danas, u našem vremenu, imaju novo značenje. Globalna melanholija uzrokovana dvogodišnjim korona karantinom i nostalgija za lepšom analognom prošlošću, reafirmisala je u nama austrougarski duh nekadašnjeg vremena i kulture življenja. A tu je, dok ovo pišem, i resantiman očitovan u Božićnim vašarima, tzv. adventu, u kome je Pešta poslednje dve zime preuzela primat od Zagreba.

“Zvonio je cimbal neku tužnu, staru stvar, molila me da joj pišem jednom bar. Zateklo je jutro snežno, same zvezde dve, ljubila me nežno k’o nijedna pre. Pogledom sam posle, dugo, pratio njen trag, zavejanom ulicom Szentharomšag…”, pevao je Balašević o jednoj Aniti.

Iza kulisa prazničnih budimpeštanskih marketa u porti katedrale Svetog Ištvana i bašti poslastičarnice Žerbo, noćni život nekadašnje habsburške kraljevske prestonice još uvek živi jevrejski kvart Godzu i granična ulica Kirali, koja razdvaja Terezijanski i Eržebet, četvrti varoši. Tamo, preko puta Listove muzičke akademije, nalazi se vinski podrum “Giero” stare Ciganke, naimenovan po njenom mužu, violinisti u penziji. Vremenska kapsula, u kojoj ona prodaje vino, pivo i rakiju, a on sedi u ćošku da ne smeta, ali nas istovremeno i nadgleda sa slike okačene na lučni strop od cigala, na kojoj je znatno mlađi.

A dva sina, sviraju. Jedan cimbalom, kako se veli na mađarskom, drugi kontrabas – begeš po našem. Cimbalo svira bucmastiji od njih dvojice – možda je tačno da su svi cimbalisti debeli ljudi.

Kažu da se ciganska živa muzika još svira i u Barack es Szilva gostionici, ponekad i u obližnjem tradicionalnom i velelepnom kafeu “Njujork”, pandanu beogradskoj “Moskvi”. Slična je i madžarska kafana “Domino” u Novom Sadu, na Detelinari, poslednje mesto u gradu i Vojvodini gde je nekad nastupao cimbalista – ni manje ni više nego čuveni Šandor Žadonji. U tandemu sa violinistom Ignacom Šenom, svirao je svojevrsni ciganski R’n’B na panonski opus Đorđa Baleševića (Dnevnik starog momka, Kao rani mraz), ali i Sedela sam za mašinom, šila sam i U tvom oku Zvonka Bogdana.

Cimbal i violina su u ugarskoj folk tradiciji Mađarske, Slovačke, Moravske, Rumunije, Ukrajine, Podravine i Bačke ono što su nama truba i harmonika, kralj i kraljica derta. Sa štimom raspoređenom u trapeznom telu, poprečno u skupine, visokih tonova sa po četiri razapete čelične žice koje hvataju istu notu. I bakarnih bas žica u zbiru od tri, takođe ugođenih u unison ton. Obuhvata raspon od pet oktava, od velike do treće, svira se udaranjem, ne trzanjem po žicama, drvenim batovima obloženim pamučnim filcom, uz mogućnost prigušivanja podlakticama.

Pre 150 godina, cimbal je u Pešti konstruisao Jozef Šunda, i pod patronatom cara Franje Josifa promovisao ga na Svetskoj izložbi u Beču. Bila je to modifikacija i nadogradnja Hakbreta i Pantaleona sa dva rezonatora i 185 žica, koji je na prelazu 17. u 18. vek napravio Nemac Hebnštrajt. Cimbal je promovisao Franc List u Mađarskoj koračnici i Rapsodiji br 6, potom i Bela Bartok i Igor Stravinski. Postao je jednako popularan kod visokog društva, aristokratije, baš kao i u ciganskim bandama kod kojih se održao i tokom dvadesetog veka i Gvozdene zavese. Koristili su ga i veliki američki filmski kompozitori Džon Vilijams, Hauard Šor, Hans Cimer. Prigodom početka godine u kojoj je Novi Sad Evropska prestonica kulture, pre dve nedelje zasvirao ga je Todor Ursu, direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Rumuna.

Cimbal retko ko svira. Kada postane samo zaštićena nematerijalna kulturna baština, a ne kafanski ugođaj, neki novi klinci neće umeti da uživaju u njemu. Zato, putujte put Pešte i salaša na severu Bačke, i potražite cimbal dok ga još ima.