Krivac za posebne čitalačke večeri bio je naš prvi komšija, moj đed, tako sam ga zvala jer rođenog dedu, ni sa mamine ni sa tatine strane, nisam zapamtila. Đed Mile, baba Marukin, dolazio bi na prelo prvi. Visok, mršav, malo poguren, blagog lika i mekog glasa. "Oćemo li, Koso sine, onu o Kraljeviću Marku i vili Ravijojli?", zapitao bi dok bi sedao na šamlicu, blizu peći. Žurim, uzimam "Junačke narodne pjesme", knjigu bez korica, istrošenu, sa tragovima vremena i mnogih ruku, sedam blizu đeda na svoju stoličicu i čekam da počnem. Epski uvod prekida dolazak drugog đeda Mile, baba Sajinog. Zauzima svoje uobičajeno mesto, ukršta prste i stavlja šake preko svog štapa. Sedih brkova, sede kose, rumenog lica, sav stamen i već ljut na svog imenjaka što smo počeli bez njega, a ne slaže se ni sa izborom. "Dede ti, dijete, nađi onu o Latinima, starim varalicama, i caru Dušanu." Nisam stigla ni da nađem pesmu, kad, jedan za drugim stigoše ostale komšije.

Najzad i tata uđe i pravo čitanje otpoče. Prekidaju me samo kad iskrsne neki problem, kad neverica ustupi mesto divljenju, kad istinski počnu da se spore oko nečeg. Navijaju. Učestvuju. Šta sam ja od svega toga tada razumela? Uživala sam u njihovom uživanju.

Mnogo kasnije, pokušala sam i da odgonetnem kako se u mojim rukama našla Sofoklova Antigona. Bila je to nova knjiga. Doneo je stric, iz dalekog grada, sa juga Srbije, gde je "učio vojnike kako se brani domovina", knjiga golubijesivih tvrdih korica, imala jedan znak, to smislio i nacrtao čika Jova Zmaj, odrasliji školarci se pravili važni što vide da su to slova SKZ i kinjili nas što to ne vidimo, a u knjizi tragedije Eshila, Sofokla i Euripida. Jedno veče počnem da im čitam Antigonu. Teško. Nepoznato. Oni, nesvesno, pomažu. Počinju da psuju, uz obavezno, da oprosti ovo dijete, žeste se: "Gad jedan, zlotvor, prokletinja, ne da sestri da sarani brata!" Komšija Aleksa, sav pocrveneo u licu, kao da se zlotvor nalazi među nama, ustaje i maše rukama spreman da mu pokaže… Ponešto preskačem. "Mnogo je sila na svetu, al’ ništa silnije od čoveka". To čitam jako glasno. Traže da ponovim. Svraća komšija, gimnazijalac, traži mog brata. Sa čuđenjem zagleda knjigu, uzima je, i veli: "Hej, ti malo čudo, nije valjda da si im ovo čitala!?"

"A ja baš oću da znam je li saranila sestra brata", skoro šapatom obrati se bratovom drugu mama. Kad joj Lazar reče da jeste, a onda ode, mama zasuzi. Moj ujak, partizan, poginuo, ni za grob mu se nije znalo, bio je mamina tiha tuga. U sobi glasovi muški i teme takve. Sve se niti stapaju u osnovnu, da je silna snaga udarila na nemoćni narod, al’… Nas decu odvode na spavanje. Dok odlazim, hvatam reči: sila, okupator, ofanzive, meseršmit, šta god to bilo, svetleće rakete, bunkeri, a soli nigde, glas se proneo, kad ono udari sila, sila, sila… "Pravo veli knjiga, ništa silnije od čoveka, Švabi nije pomogla njegova sila u našim bosanskim vrletima", tiho se oglasi stric Vučen.

Naravno, priče o ratu nisu za decu, tu rečenicu smo često čuli od tate, ali znamo da će sutra opet biti prela, čitanja i uz čitanje mnogo priča zanimljivih i čudnih, često nejasnih i zbunjujućih, i da ćemo tonuti u san sa bezbroj pitanja o dalekoj Bosni, o strašnom ratu, o…

Sa prvim sunčanim danima prestajale su čitalačke večeri. Bačka ravnica tražila je puno rada i mnogo ruku. Moj đed Mile i ostali učesnici neobičnih zimskih prela, na kojima sam im strpljivo čitala, umorni od neprekidnog rvanja sa masnom i plodnom zemljom, nisu propuštali priliku da me pitaju šta čitam, ne zaboravljajući da me podsete da mislim na zimu i vodim računa šta ću im, kad se letina smiri, čitati. Na mene, s knjigom u rukama, na svim neobičnim mestima, na višnji, u dnu bašte, na hodniku, na stepenicama koje sa ulice vode u kuću, u kuhinji, punoj komšinica i glasova na koje se nisam osvrtala, svi se uveliko navikli.

U školi smo se dočepali knjige autorke Nel de Bok Lejting Drugarice. Ko zna da li se sećam tačno imena autorke, ali ta nam je knjiga obeležila detinjstvo. Bila je naša. Išla od ruke do ruke, čitale smo je u grupi i pojedinačno. Tada smo osnovale "Grupicu". Bilo nas je osam. Najčešće smo bile kod Bose jer je njena mama bila i mama i tata i sama vodila celo domaćinstvo. Za nas raj! Tako smo naučile da vozimo bicikl, savladavale neke tajne kuvanja, napravile prvu rusku salatu i šnenokle, naučile i kako se štopaju čarape, smišljale avanture, kretale u krađu zelenih jabuka, uvežbavale navijanje za naše dečake na rukometnim utakmicama, osmislile izlet do Petrovaradina vozom bez kupovanja karata…

I pokvarile dobre ocene. "One zaposele Devinu kuću, trošile joj šećer nemilice, razdrndale biciklo, sa tavana ga skinule, krale komšijsko voće. Ej, ženo, čuješ li ti to? Neku knjigu uzele iz škole, rekle da su je izgubile, a nisu… Sramota! Stid me ubio na roditeljskom, stid pred učiteljima, pred komšijama!", viče moj tata, sve čujem sakrivena iza vrata u sobi. I sve bih to podnela da ne stiže iz grada, iz škole, moj brat. Bila sam njegova senka, pratila ga i obožavala. Kad je čuo tatinu priču, do mene dopre njegov plačni glas: "Ej, sejo, da si mi bar brat, lakše bih ovo podneo, da se zbog tebe stidim!"