"Pa… Porasla vam je dioptrija." Ošinem pogledom oftamologa, bezdušnika koji mi nonšalantno saopštava tako strašnu vest. "Ka… kako to? Kako to može?", cedim iz sebe. "Ih, dete, raste i u mojim godinama, što ne bi u tvojim. Nego, ako hoćeš, možemo to laserom da sredimo, dobar si kandidat." Daje mi u ruke papir na kom piše presuda i šalje me u susednu prostoriju po nova sočiva. Minus šest i po, na oba oka. Deset minuta kasnije, već sam stavila nova sočiva, šetam po Novom Beogradu i divim se bistrini i živosti slike: jao, vidi kako je nebo plavo, kakav divan oblačak, majku mu, ala je ozelenelo drveće, sigurno od onolike kiše… Evo nekog autobusa, ček da priđe da vidim da li je moj… Opa, nije, vidim čak odavde da nije, ne mora da se približi.

Oduvek sam, s oproštenjem, bila ćorava. Provalila je učiteljica u prvom razredu, kad sam počela da ustajem iz klupe i prilazim tabli da vidim šta piše. Onda me tetka odvela kod svog prijatelja, očnog lekara. Bio je divan, pažljiv i ljubazan, čučnuo je da bismo se gledali u oči, i sve u svemu, bilo je to zabavno iskustvo za sedmogodišnje dete: ideš kod doktora, a ne bocka te, ne pipa te neprirodno hladnim predmetima i ništa ne boli. Mnogo godina kasnije shvatiću da je doktor, u stvari, bio tajno zaljubljen u tetku i da je zato bio naročito pažljiv, a da većina dece ipak arlauče i otima se kad ih prvi put odvedu kod očnog. Uglavnom, dobila sam crvene naočare i crvenu pertlu, da ih ne izgubim. Doktor me je upozorio da bi mogla da me boli glava dok se ne priviknem, ali to se nije desilo. Rekao mi je i da sam lepa sa naočarima (na tetku!) i da ne obraćam pažnju ako me druga deca budu zadirkivala, ali ni to se nije desilo. Takođe, skrenuo mi je pažnju da pripazim kad se igram, da ih ne polomim. Četvrt veka nosim naočare, ali, eto, još se nije dogodilo ni to da ih polomim.

Sve u svemu, naočare i kratkovidost od početka su bile lepo iskustvo. Starmala štreberka sam bila i pre njih, pa su mi samo upotpunile imidž i baš nam je bilo super, sve do puberteta. U to vreme mi je dioptrija već odjahala do minus tri, ali me to nije sprečavalo da naočare nosim samo u školi za vreme časova. Da me sad neko pita kako sam prelazila ulicu, nalazila se sa ljudima, išla u bioskop – ne bih znala da mu objasnim. Kako li sam se u šestom razredu zaljubila u onog metalca iz osmog, kad ga nikad nisam jasno videla? Onomad ga slučajno ugledah na Fejsbuku, i sad je dobar frajer, čak i kad stavim naočare. Držao me inat (da ne kažem kompleksi) negde do gimnazije, a onda mi je postalo svejedno, mada, na slikama u školskom godišnjaku nemam naočare, iz čega se da zaključiti da mi ipak nije bilo baš sasvim svejedno.

U indeksu, abonentskoj knjižici i prvoj pres kartici "Vremena" ponosno se kezim sa sve cvikerima, pa ćemo uzeti da sam se do tada već sasvim opustila u svoj svojoj ćoravosti. Ne lezi vraže, u to vreme moja dioptrija počinje doslovno da divlja. Jedna pametna gospođa oftamolog predlaže sočiva, kako bismo zaustavili rast dioptrije: da li mogu meka – mogu, biće ti to super, a kad napuniš 26, videćemo da li si kandidat za operaciju.

Ovih dana slavim 25 godina svoje ćoravosti i deset godina nošenja sočiva. Moram da priznam, nisam od onih savesnih korisnika sočiva koji ih skidaju svake večeri. Naprotiv, potpuno sam neodgovorna, spavam s njima u očima, maltretiram ih šminkom, kozmetikom, duvanskim dimom i plakanjem. Kako me još nije strefila nikakva infekcija očiju ni mehaničko oštećenje, i dalje teram taj imidž ćoravog buntovnika koji živi na ivici. Eto, ove godine dogurala sam do minus šest i po i svi mi predlažu famoznu lasersku operaciju smanjivanja dioptrije. A ja neću.

Neću, jer nije fer prema onoj sedmogodišnjoj klinki koja se ložila na crveni okvir sa crvenom pertlom. Nije fer ni prema onoj zbunjenoj tinejdžerki što je brzo skidala naočare i krila ih iza leđa kad naiđe onaj iz osmog dva. Nije fer prema onom što sam ga terala da baulja po podu i traži sočivo koje mi je ispalo, pa smo posle shvatili da smo se baš tad zaljubili, iako je sočivo sve vreme bilo u mom oku, samo se malo zamazalo, pa sam na to oko obnevidela. Ni prema onom drugom, što je došao na prvi sastanak sa groznicom, pa sam stavila naočare, da bi, kao, i meni zbog nečeg bilo neprijatno. Nije fer prema mom prvom oftamologu koji je i dan-danas zaljubljen u tetku, što vide svi osim nje, i dalje zaljubljene u teču. Zbog svih njih i zbog nekadašnje sebe, nije u redu da sad naprasno progledam, kao da ništa nije bilo.

Na kraju krajeva, neću na glupu operaciju laserom, jer šta je loše u nesavršenostima? Ćoravost se još i može popraviti, ali što je ne bih kao i one druge, nepopravljive, prosto prihvatila. Ili obrnuto, zašto ne bih te nepopravljive zavolela kao što volim nju.