Kunban Šag, mladi streličar jurišne ordije velikog Kunglaj Kana, zaustavio je svog konja na prostranom brežuljku sa kojega se videlo do same linije horizonta, i na istok, i na zapad, i na jug, i na sever. Naokolo je raslo retko šiblje i tek poneko drvo, tu i tamo caklile su se veće i manje barice i jezerca, uglavnom više prema jugu, jer na drugoj strani, severnoj, voda je posle svake kiše brzo nestajala u pesku. Ta linija koja je razdvajala pesak od obične crne zemlje protezala se od istoka prema zapadu, činilo se unedogled, iako je Kunban znao da otprilike na istom rastojanju od ovoga mesta, i na istoku i na zapadu teku velike reke prema jugu.

Bilo je već prošlo podne, a Kunban je zastao da se malo odmori. Pored njega zaustavila su se i trojica slugu, zapravo zarobljenici koji su vukli sa sobom opremu za logorovanje i ostale potrepštine. Bili su to plavokosi, skoro riđi, bradati momci, svetle puti, očigledno sasvim drukčijeg roda i porekla od Kunbanovog. Njih su ratnici Kunglaj Kana zarobili još pre 20 godina, tamo u močvarnim dolinama s onu stranu Karpata, i od tada ih vodaju sa sobom kao pomoćno osoblje dok nastupaju prema zapadu i jugu. Žene ovih bledolikih momaka ostale su u logoru da dirindže, čuvaju decu, i zabavljaju kosooke gospodare.

Kunban je prezrivo posmatrao onu trojicu momaka, koji su se sada zavukli pod jedno onisko drvo i tu nešto trtljali na njemu nerazumljivom staroslovenskom jeziku. Morao je dobro da pripazi na njih, jer se dešavalo, kad naiđu na neku prikladnu dolinicu, da se ti beli robovi razbeže i ostave gospodare, pa onda osnuju svoje naselje, a za njima kasnije dođu i žene, ili pak pokupe nove od lokalnog stanovništva, ako im se posreći.

"Oćemo li da malo jedemo?", upita Kunban. "Ajde, donesite malo vode, pa da kuvamo ručak!"

Odoše momci da zahvate vodu, a Kunban dohvati kožnu kesu koja mu je visila na sedlu i otvori je. U njoj se nalazila neka sivkasto-smeđikasta brašnasta materija koja je intenzivno mirisala na najomiljeniju tatarsku jestivu biljku luk–ac. Bio je to prašak od mesa nekog govečeta, začinjenog ovom biljkom i još nekim mirišljavim travkama, koje su robinje nakon kuvanja i sušenja stucale u velikim drvenim avanima. Od toga se praška s malo kuvane vode spravljala dobra i hranljiva čorba.

Utom stigoše i ona trojica, noseći poveću mešinu punu vode. Zapališe i vatru da u jednoj bronzanoj posudi zagreju vodu.

Kad je voda zakipila, Kunban je makne s vatre i baci u nju dve šake praška iz kese. Promeša malo vrhom bodeža i vrati posudu na vatru da ponovo zakipi.

Odmah se osetio prijatan miris čorbe od mesa i luka. Prve instant čorbe iz kese pod ovim svodom.

Jedan od momaka reče :

"Gospodaru, a kako bi bilo da u čorbu ubacimo i ove ribice što smo ih uhvatili u jezercu dok smo zahvatali vodu?"

"Ajde, ubacuj", reče Kunban nezainteresovano.

Nakon nekoliko minuta skinuše posudu s vatre, uzeše drvene kašike te počeše jesti snažno duvajući u čorbu da je ohlade.

"Dobra!", reče jedan od momaka, a ostali klimnuše glavom.

Kunban otpljunu neke sitne koske i reče:

"Nije loša. Još da smo u nju bacili malo aleve paprike i poneki paradajz, bila bi još bolja."

Ona trojica momaka pogledaše se u čudu. Kakva aleva paprika? Kakav paradajz? Šta njihov gospodar bulazni? Pa ovo je rani peti vek, a kad će Kolumbo otkriti Ameriku? Tek kroz hiljadu godina! I koliko će od tada do upotrebe paprike i paradajza za jelo na ovim prostorima vremena još proći? A sem toga, on ovu tekućinu naziva čorbom, a Turaka još ni od korova…

No, ne rekoše ništa, ni tada niti kasnije, te je ova kuvarska dogodovština iz petog veka nove ere, nasred uzvisine između Tise i Dunava, ostala tajna sve do današnjeg dana. A odakle su ovi Protosloveni mogli znati ko je Kolumbo nije ni važno, jer je tu reč o mitovima i legendama pa svašta može da prođe.

Ali, ako bolje razmislimo, da Kolumbo nije otkrio Ameriku, i da, nešto kasnije, nisu otkrivene Inke, Asteci, Maje i drugi Indijanci, ne bismo znali ni šta je krompir, ni šta je paprika, ni šta je kukuruz, ni šta je pasulj, ni šta je bundeva, ni šta je čokolada…

Može li bilo ko da zamisli neki ovdašnji ukus bez paprike, paradajza, pasulja, krompira… Isto tako, na šta bi ličilo bilo koje naše jelo bez luka, belog luka, bibera, šargarepe – koji su nam stigli sa osvajačima iz Azije.

Da nije bilo još uvek nedovoljno objašnjenih velikih seoba naroda (a kasnije i onih manjih, doduše objašnjivih), od čega bi se sastojao jedan naš prosečni ručak?

Prva supa iz kese u Jugoslaviji proizvedena je u subotičkoj fabrici konzervi "Vojvodina", ranih šezdesetih godina prošlog veka, pod nazivom /brendom!/ Mila, gotovo na istom mestu gde se događa ova priča. Tek kasnije na tržištu se pojavila legendarna Argo supa.