Ako su vam u petak otkazali hvatanje zjala, zakazano za sutradan u podne, zato što je po zjalištima napadao sneg, a mrzi vas da operete kadu, u kojoj ste, u snu i na javi, pernate ribe čistili (ah, to mokro perje i smrdljive riblje glave!), ako vam se, zabodena u duševno testo, srozala sveća spram koje ste svodili račune, i ako su vam pomrli svi oni kojima ste se u životu tvrdo zaklinjali – znajte: crna subota će i vama naskoro svanuti.

Odavno je jesen ispraznila ispod simsa gnezda, prozrevali ste se već ponad uvodnih poglavlja svog životnog romana, ni u vazduhu ništa ne visi: uzdah kao naopaki krik, nema se više kud, ali nipošto nemojte dozvoliti da vas stare ploče navezu na tužne muzike Dunavo, iako ste, o tome, imali neki raniji dogovor. Naslušaćete se takve muzike u staračkom domu. Bulaznim, je li?

Oči ako vam trenom prižmirkaju, i ako osetite gde vas, udno hrptenjače, i uopšte, šašolji repina dosade: u jednom duševnom vilajetu se poturčite a u drugom rasturčite, i posle se, duševno, koljite do mraka, ne mareći što vam se, iza leđa, potuljeni Srbalj za izbornu krađu naveliko sprema. Samo nemojte, ah, nemojte na tužne muzike mutno Dunavo, jer će, posle, za sve kasno biti. A i samogovor, pri tom, izlišan je, ako su već ispričana vaše priče sudbinska poglavlja…

Posolite, uzgred, i neslane anegdotičnosti, pogotovu u Memoarima ako su, pridavite malo sebe, makar zatezanjem pod bradom kravate, koliko da vam se – u paslikama, a i inače – ukažu modri rubovi bola, pred očima dok vam titraju svetlaci, a onda: proverite i vaša poetska načela, nije svaki dan crna subota. Nije.

Istina, crna subota je, uopšte uzev, za esejističku prenapregnutost obrečen dan, stilski precizan, bez fabule, samorefleksivan, poslovično rasute forme, premda bi malo konjaka tu moglo pomoći, pogotovu ako ste sebe već učitali kao belog među žutim mravima, ili ste, književno gledano, epski nedograđeni za ozbiljnu priču, pa vas svako malo terete za reči – nerotkinje, zapravo…

Crnu subotu, kao dan abonovan od ludih vetrova (pogodan i za kosmički prostor Bulatovićeve priče Ljubavnici, koju je nemilosrdno, ugledav se na Skerlića, kalpio Gligorić) možete uzeti razlivenu kako po starom tako i po novom kalendaru, a i predvorjem ništavila, gdeno očas problede po leptirovim krilima šare i najčuveniji se romani trenom ukažu kao izraziti primeri za istrošenost roda, ali možete, ako možete, crnu subotu doživeti i kao samoukidajući dan, u smislu trajnog sakaćenja same nedelje.

Govoriću jasnije. Crna subota je, u ptičjem svetu, dan kad jedno krilo vuče u zaklon za glavu, a drugo – ka vatrama čiji plamenovi potitravaju za brdom, dočim je, varoški gledano, crna subota dan u kojem vas život ne greje, ni u molitvi ni u parenju, dan u kojem truli duša, kao u podrumu krompir, dok vam iz ogledala jedan prostak pokazuje lakat – neko iz zabeležene grupe onih koji, tražeći svoje svetove, lutaju li lutaju. I vaše cipele deru, u lutanjima tim…

Ako vas…

Ako vas crna subota polumrtvog zatekne, pljeskom dlanova svršite s onim moljcem koji se već ustremio ka reveru ukopnog vam žaketa; toliko snage će vam valjda ostati! Procenite li pak da ste poluživi, nije kasno – ni ako bi prevalilo podne – da crnu subotu ipak osmislite, ma to bilo i s pomoć knjige Ako je to ljubav (str. 111–117) Mihajla plem. Pantića: osim Striganovićke ima još žena koje su se rodile u košuljici…

Neka ta i takva sedne na mašinu za veš i neka razmakne kolena.

Tako, samo tako!