Sve vreme mi je nad glavom visila ta giljotina 21. veka.

Posle par godina na psihoterapiji, najveća strahota koja mi je izmarala moždane vijuge jeste gubitak posla u ovoj zemlji. Sve sam mogao da prebrodim – i ljubavne jade, i odnose sa ljudima, sa roditeljima, sa društvom… Ne znam šta sve nisam pregurao, ali to ponovno i ponovno slanje CV-a nekom poslodavcu, bog te maz’o, izjedalo me je iznutra.

Jer, šta ćeš, odrastaš u nemaštini. Roditelji se konstantno svađaju zbog para, pa se na kraju i razvedu. Stalno gledaš kako ti dolaze crvene opomene za struju, kako ti frižider zvrji prazan. Vidiš kako ljudi oko tebe tonu zato što nemaju novca za osnovne namirnice, i sad će, kao, jedna virtuelna papirčina, bato, da ti odredi dalju budućnost. Makar bio i kosmonaut, ako nemaš CV, druže, po najmodernijim standardima, produži dalje.

Ali ‘ajde da je to samo spisak stvari koje si za života radio, pa sve to iskucaš, urediš, staviš datume, godine… Nego, pazi molim te, moraš da paziš i na estetiku, da to sve bude u nijansama minimalizma, da ukrašavaš cvetićima, leptirićima i suncem, da se, bogo moj, pokaže tvoja ličnost kroz taj bljutavi i veštački papirus.

Pa, kada se uz jezu CV-a umeša i strah od gubitka posla u ovoj zemlji, dobija se pravi mali toksični bućkuriš za ljudsku psihu. Čak nisam bio ni toliko uplašen za svoju budućnost, koliko sam bio zastrašen od samog tog čina gde ti oni gledaju u CV, a ti moraš to da braniš kao doktorsku disertaciju.

Naravno da su mi stariji i iskusniji govorili da nije smak sveta, ali za mene je bio Armagedon.

Anksioznost mi je godinama proždirala kičmenu moždinu kako neću preživeti gubitak posla, kako mi famozni CV nije dovoljno jak, kako ima mnogo boljih od mene, kako će me taj nedovoljno savršeni list papira zacementirati u večitoj vrtešci traženja posla…

I tako, nakon pet skromnih godina provedenih u novinarskim vodurinama, vucarajući se od redakcije do redakcije i pišući na sve strane, doživeo sam da se iz komotne ušuškanosti preko noći pronađem na ulici.

"Nažalost, moraćemo da se zatvorimo", bila je rečenica koja me je, puf, oterala u blekaut. I to je bilo to. Just like that.

Samo se sećam da mi se ispod stopala zemlja polako otvarala, a ja sam halucinirao da sam i dalje u krevetu, da je sve to samo košmar. Uhvatio sam sebe kako čupam dlake sa ruku, moleći sve bogove ovog sveta da je ovo samo još jedna noćna mora zbog ožderavanja posle ponoći.

Ali – nije. Vratio sam se u kuću, svalio se u krevet i prespavao ne znam ni sam koliko sati.

Trebalo mi je par životnih šamara da sebe iščupam iz kandži anksioznosti i nadolazeće depresije. Sama pomisao na račune, hranu, izvršitelje i dugove poterala me je da jurcam trbuhom za kruhom.

Stoga, nije bilo potrebno mnogo vremena da se pronađem na bezbrojnim razgovorima za kojekakve poslove, na kojima bog sveti zna šta bih radio.

Sva ta silna uštogljena i formalna trućanja i moljakanja za posao izgledaju zapravo kao razgovori za pakao. Od "šta nam možete reći o sebi", preko "koje su Vaše tri najbolje osobine", do "recite mi kako se snalazite pod pritiskom" samo su neki od vesnika pošasti novog milenijuma.

Svi ti odjedared fensi porivi da raznorazni menadžeri vole kada je CV u ovakvoj ili onakvoj formi. Da što je interaktivniji i sabijeniji, to je bolji. Kao da će robote da primaju, a ne ljude.

Jer, da se razumemo, činjenica da neko sedi preko puta vas i donosi odluku o vašoj egzistenciji na osnovu par minuta razgovora i jedne hartije, zapravo je poraz svega za šta se ovo čovečanstvo borilo. Obezvređivanje svih naših života. Ubeđenje da smo svi mi zamenljivi. Da nismo dostojni da radimo, oh, tako visoko zahtevne poslove. I da, ako ne želimo to da radimo, ima ko hoće.

I tako, besane noći prepune šašavih misli o tome kako je to kraj moje malecke novinarske karijere i da ću sada nastaviti put korporativnim rekama prezirući sebe što sam odustao, nazivajući se "content writterom" ili menadžerom za već nešto – upravo to me je nateralo da preokrenem ćurak i da, dapače, pratim stazicu koju sam tako krvavo utabao.

Zato mi je na kraju bilo na jedan izopačeni način drago što sam izgubio posao i proživeo svaki delić inferna 21. stoleća koji se ogleda u traženju posla. Nakon svega, produžio sam u dalje medijske dubine nastavljajući svoje novinarsko zlopaćenje, i prepustio, jelte, stručnijima i pametnijima da se valjaju i uživaju u blagodetima CV-a.