Pre nešto manje od 55 godina, u novosadskoj “Panorami” se pojavio prvi nastavak stripa Daleka planeta, s podnaslovom “Smrt na Elekti”. Pratioci devete umetnosti u jugoslovenskim revijama i strip sveskama tada uglavnom nisu znali da je strip crtao Don Lorens, a scenario napisao Majk Batervort. Oni, takođe, nisu znali da je Daleka planeta imala svetsku premijeru skoro tri godine ranije, u britanskoj reviji “Ranger”. Neki od njih su ipak videli neobičnu sličnost između likova u tom stripu i likova u stripu Karl Viking, koji je bio jedan od glavnih heroja “Panorame” još od njenog prvog broja.

Ali koliko su se ta dva Lorensova remek-dela međusobno razlikovala! Radnja Karla Vikinga bila je smeštena u arhaični srednji vek, dok su se zbivanja u Dalekoj planeti dešavala na fantastičnoj planeti Elekti. Dok je Karl sa družinom na drakaru plovio Atlantikom i Sredozemnim morem pljačkajući luke i brodove, u stripu Daleka planeta pratili smo uspon jednog plemena sa Elekte, pod rukovodstvom člana vladarske porodice Trigoa. Ali, ono što je najviše razlikovalo ove serijale bio je likovni pristup Dona Lorensa. Karl Viking je crtan tušem, perom i četkicom i namenjen tzv. crno-belom otisku, dok je Daleku planetu Lorens radio kao slikar, živim, upečatljivim bojama, trudeći se da sakrije liniju i stvori skoro “fotografsku” iluziju dalekog, izmaštanog sveta.

U tom svetu su glavni junaci: vladar Trigo, njegov brat blizanac Brag, sestrić Žano i njegov drugar Keren, kao i mudrac Perik, Trigoova desna ruka u upravljanju zemljom, i kći mu Silvija, ali i mnogi drugi epizodisti izgledali kao da su stari Rimljani – tako su bili kostimirani i nosili lično naoružanje, ali su iznad njih letele futuristički dizajnirane ubojite vojne letilice i rakete, a oko njih dejstvovalo sofisticirano artiljerijsko oružje. Istovremeno, tu su postojali moćni pragmizavci, nalik na one sa Zemlje i iz Parka u doba Jure, ali i gigantski crvi po džunglama. Dobri Brag je, recimo, u dvoboju s pragmizavcem Zargotom jahao svog krida, koji je sasvim ličio na našeg konja itd. Batervort je, mešajući vremena i predmete, fenomene i podžanrove (često oslonjen na mitove i bajke), stvorio zanimljiv strip iz žanra fantastične epike, kome nisu smetale nelogičnosti, povremene slabe motivacije i ponašanja junaka, ponavljanja situacija, simplifikovani raspleti itd. – pre svega jer ih je moćnim likovnim izrazom Don Lorens preobražavao u jedan drugačiji, poseban i na neki način ubedljiv svet. Strip je često delovao kao zavodljiva slikovnica, ali su krvavi ratovi država i plemena, podle zavere, čudesna isceljenja, neverovatni i dramatični preokreti sudbina heroja i zlotvora povezivali Daleku planetu sa surovim svetom na planeti Zemlji.

Sledeći, posebno u početku, hronologiju originalnih epizoda, “Panorama” je Daleku planetu objavljivala od 137. do 314. broja, znači skoro do samog kraja svog postojanja, da bi se ona kasnije preselila u “Stripoteku” gde je, što u reprizama, a što u novim pričama, Lorensovo ostvarenje izlazilo od 170. do 759. broja, često s velikim pauzama, nekad crno-belo, nekad na tzv. obojenim stranama, što je bilo mnogo bolje. O popularnosti Daleke planete, odnosno Triganskog carstva, kako su u nekim prevodima i adaptacijama za našu publiku počeli da nazivaju engleski strip, svedoči i činjenica da je izlazio i u “Karavanu ekstra”, “Zovu”, “Zov stripu”, “Popaju” (a sigurno smo neko izdanje i zaboravili).

Nedavno je Uspon i pad Triganskog carstva, što je originalni naslov, ušao i u tvrde korice, u prvom tomu, na više od 300 kolornih stranica velikog formata, a u izdanju novosadskog Komika. Reč je o zaista odličnom albumu, sa 13 hronoloških odštampanih epizoda. Odlikuje ga veoma dobar prevod, uz tu i tamo po koju omašku, kvalitetna štampa, koja je omogućila da vidimo i originalni izgled tabli koje su u “Panorami”, pre više od pola veka, preskočene ili neadekvatno odštampane. Najmanje je jasno zašto su imena nekih junaka i toponima promenjena, pa je Trigo postao Trigon, Žano Jano, a Silvija Salvija, dok su, recimo, Perik, Brag, Keren, Rofa zadržali svoja davna prevodna imena. Naravno, ni Elekta nije trebalo da se preobrazi u Elekton.

U kratkom i interesantnom predgovoru Lijama Šarpa za naš album, doznajemo da je on Daleku planetu, kao dečak, počeo da prati 1976. ili 1977, što znači osam ili devet godina posle mene i dečaka moje generacije u Jugoslaviji. I taj podatak može, na nedvosmislen način, da posvedoči u kakvom smo mi svetu rasli i stasavali. I šta je sve lepo i plemenito uticalo na nas. Ono što nas povezuje je jedna vrsta plemenitog uzbuđenja koje smo doživljavali godinama, baš kao engleski predgovornik, iz nedelje u nedelju čitajući Lorensovo remek-delo.