Čekala me je tolike godine. Nije da nikad nisam mislio na nju, povremeno bih se setio njenih draži, ponekad bih je i sanjao u kakvom košmarnom snu, ali je izvesno da sam se sve do ovog decembra koji se približava relativno normalno nosio sa tim što živim bez nje. Ona je, čini mi se, mnogo teže podnela vreme koje je proteklo. Sa godinama koje su prošle od našeg prvog susreta izgubila je sve svoje ratove, smucala se tamo i ovamo, hvatala se sa raznim nikogovićima, uplela se i u nekakve afere, potrošila nekada veliki ugled, smanjila se, ostarila i osiromašila, čujem da rasprodaje poslednju imovinu, ali bez obzira na sve svoje nevolje, na mene ipak nije zaboravila. Moram da priznam da me je to do izvesne mere ganulo, naročito jer se ja slabo sećam svog prvog susreta s njom.

Bilo je to onog jutra kada sam pozvan na regrutaciju. Sreo sam je negde u zeleno obojenim hodnicima vojne ambulante, bio sam tek unezvereni maturant i stajao sam u redu onako u potkošulji, sa toplom posudom u kojoj se nalazila jutarnja mokraća. Od svega toga pamtim kako sam posle stajao iza nekakve žute crte i škrto odgovarao na pitanja oficira koji je među prisutnima bio najviše mrk, što verovatno znači i da je bio najviši po činu, kapetan ili tako nešto. U želji da mi pronađe najpogodniji vojni raspored, pitao me je čime se bavim posle škole, u slobodno vreme, očekujući valjda da ću reći kako odmah pošto se nastava završi, trčim do obližnjeg aerodroma i skačem padobranom sa 5000 metara.

Na iznenađenje svih prisutnih, odgovorio sam da se u svoje slobodno vreme bavim fizikom. Pošto sam oduvek gajio raznovrsna i mahom pacifistička interesovanja, a fizika mi je jedno od najdražih, to je bilo najtačnije što sam mogao da odgovorim. Kapetan mi je potom objasnio zašto nije u redu da se sprdam sa svojom obavezom prema otadžbini i dugo pregledao svesku u kojoj su bili upisani svi vojnički rodovi i vrste, tragajući u najmanju ruku za nečim što se služi iznad 5000 metara visine, ali nadmorske. Naravno da se služi bez padobrana. Toliko mi je ostalo u sećanju u vezi s tim prvim susretom. Sve sporedno i nema nikakve veze s njom.

Došlo je vreme za novi susret. Kako se decembar približava, dani su naravno sve kraći, temperatura niža, a ja sve više mislim o tom konačnom susretu. Nimalo ne sumnjam da će me ona dočekati u velikoj meri ravnodušna, ali će me kasnije najverovatnije razodenuti, ako ne i ošišati, a posle, posle će mi dati uniformu, čizme, lično naoružanje, pribor za poljske radove i, ako budem imao sreće, ceo komplet vojničkog veša i obe rukavice. Mada njoj sigurno neći biti ni prvi ni poslednji, meni će to biti i prvi i poslednji put da idem u vojsku. I ne samo to. Ima više stvari koje će se ovog decembra prvi put dogoditi. Biću u klasi koja prvi put po planu služi šest meseci, što sam, naravno, već uveliko proslavio. Jedan od naših urednika kaže da je do sada video sve oblike izbegavanja vojne obaveze – oslobođene zbog bolesti, dioptrije ili ludila, oslobođene preko veze, dezertere, bivše vojnike i one koji vojni rok služe civilno, ali ću ja biti prvi član redakcije koji je sa četvrtog sprata u Mišarskoj otišao pravo u vojsku. No, posle petnaest godina, i to se moralo jednom dogoditi.

Nije da nisam pokušao da je se oslobodim. Prvo sam godinama studirao fiziku i svake jeseni uredno predavao potvrdu nadležnoj ženskoj osobi u Vojnom odseku, neodređenih godina, čiji klimaks traje duže nego prosek studiranja u Srbiji (taj detalj je eksperimentalno ustanovljen). No, taman kad je vojska pomislila da sam dolijao, da više nema izvlačenja sa tom fizikom, naprasno sam upisao geologiju i opet uredno odnosio potvrdu ženi u klimaksu, mada sam već uveliko radio kao novinar. Nije da se geologijom nisam bavio u slobodno vreme, ali moram da priznam, kako mada više volim geologiju od vojske, ali i bilo koju drugu nauku, fizika mi je uvek bila draža od geologije. Kasnije, kada sam napunio dovoljno godina da je sa zakonske tačke gledišta postalo svejedno šta ja mislim o kojoj nauci, bilo je gotovo, pa sam se izjasnio da želim da služim civilni vojni rok. Mada zaista intenzivno osećam prigovor savesti, i to ne samo povodom nošenja oružja već i u pogledu nesrećnika koga sam svojevremeno istisnuo sa rang-liste, a geologija mu je bila prva ljubav, priznajem da sam se na civilno služenje odlučio samo zato što mi se činilo pametnijim da sačuvam svoje slobodno vreme i nastavim da pišem o naukama, o bilo kojoj, samo ne o vojnoj doktrini.

No, kada sam dobro promislio, odustao sam od prigovora savesti. Naravno, ne zbog odsustva iste ili pak tradicije i predaka. Uostalom, obožavanje vojske mi nikada nije bilo u genima – jedan moj pradeda se svojevremeno veoma vešto oslobodio služenja u vojsci Habsburške monarhije, koja je ako ništa drugo, pre poraza na Ceru i drugim slavnim mestima, bila ozbiljnija institucija od vojske koja je u nizu izgubila četiri rata, a uz to vojnike gubi i dalje, u miru. Jednostavno, civilno služenje je zabava za decu bogatih roditelja. Dobro, ne ultimativno bogatih, već onih koji svojoj odrasloj deci mogu da priušte stan, hranu, markicu za prevoz i druge civilne sitnice dok im deca služe otadžbini bez uniforme. Čuo sam da ima momaka koji uspevaju da se sami izdržavaju tokom civilne službe, ali budući da nemam njihovu revnost i mazohizam, a u slobodno vreme ne znam da radim ništa isplativije od pisanja o nauci, odlučio sam da se iz svog života isključim na šest meseci. U Vojnom odseku su me opet gledali u čudu, kao onomad kad sam rekao da ne skačem padobranom, ali mi zbog toga nisu smanjili nadmorsku visinu ili, tačnije rečeno, visinu kazne. Kako god bilo, sada je rešeno, decembar se približava, a sve ređe čujem kako je to samo šest meseci. To se već podrazumeva. Ali, videćemo – sa vojskom je, kao sa fizikom i drugim oblicima slobodnog vremena, sve relativno.