"Mama, šta je to ugled?", pitala je Devojčica (tri-četiri godine) u dvadesetčetvorci, negde na početku Njegoševe. Ako ima neko da ne zna, dvadesetčetvorka je beogradski gradski autobus koji saobraća od Neimara do bazena "Gale Muškatirović", do "25. maja", kako smo ga nekad zvali. Dvadesetčetvorka se doživljava kao obavezan deo dana mnogih koje znam. Jednom prilikom sam čula da je prvi gradski autobus u Beogradu išao njenom linijom, nikad nisam proverila da li je to tačno, ali mi odgovara da jeste. Od pre nekoliko godina trasom dvadesetčetvorke voze mini-busovi, valjda je neko zaključio da na toj liniji nema dovoljno putnika za autobus uobičajene zapremine, pa se u njemu često vozi i po tridesetak ljudi. U takvim uslovima, fizičko-čujno-vidni kontakti su neizbežni i očekivani.

Zato je, kad je Devojčica, glasno kao i svako dete, pitala šta je to ugled, nekoliko putnika u njenoj neposrednoj blizini zainteresovano pogledalo iščekujući, kao i ona, Mamin odgovor.

"Ugled? Gde si to čula?" "Kako gde, pa svaki kandidat se svaki čas poziva na ugled", dobacio je Muški glas sa zadnjih sedišta. Niko nije odreagovao, a Devojčica je nastavila. "A što, je l’ to nešto bezobrazno?" "Ugled je kad se u nekoga ugledaš, nije bezobrazno", odgovorila je Mama. "Kao kad se ja gledam u ogledalo?" "Ma ne, ugledaš se u nekog drugog, u nekog ko je najbolji u nečemu pa se zato ti ugledaš na njega. Da i ti budeš najbolja", smarala se Mama.

"A zašto?" "Nije ni čudo što dete ne zna šta je ugled, kad više…", pokušala je da se ubaci u konverzaciju Gospođa, ali joj je Mama, okrenuvši se ka Devojčici, odbila pristup. "Zato da bi i ti bila kao taj neko, uspešna i poznata, razumeš!?" Devojčica je odglumila da razume i okrenula se ka prozoru da bolje razmisli, a Mama je odahnula.

"Problem je što nemaš u kog!", začula se opet Gospođa i pogledala u pravcu najbližih očekujući verbalnu podršku, ali su oni bili nezainteresovani. To je uobičajena reakcija u dvadesetčetvorci. Putnici rado slušaju tuđi razgovor, čak i ne kriju da to rade, ali retko, zaista retko hoće i da učestvuju – neće ljudi da se petljaju, a i hoće da se zna da, za razliku od Gospođe, nisu indiskretni.

"Više niko ne zna šta je to ugled", nastavila je sama za sebe. "Hoćete da guglam?", prepoznao je svoj šlagvort jedan Školarac i počeo da tipka po telefonu. "Ja znam šta je to ugled, zbog mene ne moraš. U moje vreme ovim svetom su još uvek hodali ugledni ljudi, gospoda, sve sam ugledan svet…" "Ko? Kralj Petar? Kažite neko ime, baš da čujemo", izletelo je Devojci, a nekoliko putnika se promeškoljilo u znak podrške. Gospođa nije uzvratila. "Šta fali našem vremenu", nastavila je Devojka, "mi imamo Đinđića." "Imali smo", dobacio je Muški glas, a ostali su ćutali. Devojčica je odustala od gledanja kroz prozor i uspravila se da bolje vidi šta se to događa. "Sedi i gledaj kroz prozor!", naredila joj je Mama.

"U pravu ste, potpuno ste u pravu", obratio se Gospođi Gospodin sa sedišta iza nje. "Zašto ne ustupite mesto Gospođi umesto što komentarišete, vidite da su joj pune ruke?", dobacila je Devojka, ali je Gospodin nastavio tamo gde ga je prekinula: "Sad se mladi dive tamo nekim pevačicama, a one ne umeju čak ni da pevaju, ili, još gore, dive se kriminalcima…" "Nemojte da generalizujete, nisu svi mladi isti. Zna se da im je idol Nole i drugi sportisti", čuo se Muški glas, ali ni on nije omeo Gospodina: "… zato što oni imaju para. A za ljude koji vrede, za ljude koji su za ugled, više niko ne zna. Zato je i dobro što se ta reč izgubila. Mi je ne zaslužujemo", lamentirao je Gospodin, a Gospođa je važno klimala glavom. "Vi očito ne pratite kampanje, kažem vam: nije se izgubila", rekao je Muški glas.

"Mama, ko je ono? Vidiš tamo na onim slikama? Je l’ to onaj sa Dnevnika? I zašto su okačili samo njegove slike, kako se zove? Je l’ to neko poznat?" "Reći ću ti posle! Hajde, treba da izađemo, sad će Tašmajdan", cimnula je Mama Devojčicu i ustala. "Je l’ ga ti poznaješ?" "Ne!" "Kako ga ne poznaješ, stalno ga gledaš na televiziji, je l’ to onaj što će da nam bude predsednik?", nije prestajala Devojčica, a Mama je pokušavala da se približi izlazu. "Mama, je l’ on najbolji? Kaži mi! Je l’ na njega da se ugledam?"

Mama nije odgovarala, samo je grčevito nastojala da izađe iz svega toga. Ostali su se ponašali kao da su odjednom ogluveli. Vrata dvadesetčetvorke su se otvorila, i njih dve su izašle. Naredne dve stanice, do Trga Republike, do moje stanice, niko nije ni reč izustio ni o ugledu ni o bilo čemu drugom.