Kao klinac nisam voleo dedovinu. Zapravo, do devete godine mog života nije bilo tako.

Onda je u kuću ušao televizor i sva moja ljubav, prema svima, svemu i svačemu, poklonjena je njemu. Stvarno sam ga iskreno voleo. Svaka najava roditelja da ćemo ići u posetu, bilo kome ili čemu, a najčešće je to bila dedovina, proizvodila je ogromnu traumu kod moje malenkosti. Deda nije imao televizor, a šta bi mu i vredeo kad ni struju nije imao.

Vapaji i molbe da me izostave iz tog "projekta" nisu pomagali. Avaj, pomoći nije bilo, deda je morao da vidi svog jedinog unuka. A ovome se srce kida od tuge i guši se u suzama, kad mu otac isključi televizor ispred nosa i kaže (čuj, kaže!) onim tonom kom se ne protivreči: dosta je bilo zajebancije, krećemo! Nije imao razumevanja za hrabre pripadnike poljske narodnooslobodilačke vojske koji su upravo sada tenkovima jurili kroz neku četinarsku šumu, rušeći pritom cela celcata stabla, sve da bi zlim fašistima potprašili pete! Zar zbog dede i njegove vukojebine da propustim još jednu veličanstvenu pobedu nad najvećim zlom čovečanstva? Dobro, kaže majka, valjda da bi me utešila, a kao da je dolila ulje na vatru: gledaćeš to sledeće subote i prekorno gleda u oca koji na ivici strpljenja samo što nije krenuo na mene u onaj njegov, meni dobro poznati juriš, svojim n-n-n (najtežim, najdebljim, najbržim) šakama na svetu. Ma kakva (šmrc) sledeća subota (šmrc), ova današnja očekivana pobeda poljskih div-junaka mi je najvažnija, sledeće me ne interesuju! Ipak…

Jebena dedovina, gunđam sebi u bradu dok pešačim. Stopala su mi već prokuvala u novim, dva broja većim, plavim, platnenim, tvrdom belom plastikom okovanim patikama domaće proizvodnje. Mrzim oca, dedu, dedovinu i ovo vrelo rano julsko popodnevno nebo bez ijednog oblaka. Hodanje, hodanje, hodanje… Osim koraka, čuju se pecižišci koji svojom "muzikom" paraju usi. "Tako mali stvorovi, a toliku buku prave", za trenutak prekidam razmišljanje o poljskim tenkovima iz serije i pokušavam da zamislim pecižišca kog nikada nisam video. Neko mi je rekao da je to vrsta skakavca. Znam šta je skakavac, hvatam ih i koristim kao mamac za pecanje.

U dedovinu nisam odlazio valjda otkad su moji roditelji shvatili kako sam dovoljno zreo da me samog ostave kući. Jedno vreme dedu sam viđao samo kad petkom, pijačnim danom, siđe na konju u varoš, da kupi so, šećer, duvan… I donese mi u bisagama najslađe trešnje na svetu.

Onda, pre dosta godina, odoh iz varoši. Dedu živog više nisam video. Umro je odavno, a sve što je stvarao (osim potomaka), opustelo je. Suviše zauzetog ispitnim rokom, njegova smrt, priznajem, nije me mnogo potresla. "Život ide dalje, zar ne", umirivao sam probuđenu savest. Dedovinu sam skoro zaboravio. Vreme (ili ja?) je prolazilo, sve što sam mislio da mi se neće desiti desilo se, najviše onog što sam želeo nisam dobio, postao sam "svoj čovek", istina ne baš za uzor ovom "napaćenom" narodu, ali to je već druga priča.

Jednog lepog dana, moja Sosa retorički pita imam li neku dedovinu? Odgovorih nesuvislo da imam, ali da ta vukojebina nije vredna pomena. Daleko je i još uvek nepristupačna za automobile. Uporna je Sosa, hoće s decom da vidi vukojebinu, navalila ko svinja na masnu artiju! Pa dobro, rekoh zlurado, dobićeš šta si tražila, setiću se, valjda, kako se stiže do tamo. Doći do moje dedovine podvig je pravi. Ravan pohodu na Južni pol ili osvajanju Mont Everesta. Ono, nije baš tako hladno, niti strmoglavo, ali da je zajebano, zajebano je. Iako nema ni pingvina ni šerpasa, malobrojni govore skoro isto tako razumljivo kao pingvini, a po izdržljivosti su ravni šerpasima.

Put do od boga zaboravljenog mesta zahteva detaljne pripreme i dobru kondiciju. Veći deo, oko sedam kilometara, treba prepešačiti i to velikim usponom, stazom koja vodi kroz šume, livade, preko potoka i uz skoro vertikalne kamene krševe. Pripremili smo se po mojim detaljnim uputstvima, krenuli i… Evo, više od decenije, iz godine u godinu deo svojih života provedemo u dedovini. Jedan dan, pet dana… Nije važno koliko, ali to se mora doživeti i osetiti, makar jedan minut godišnje.

Postoji mesto gde se pašnjaci i njive sami od sebe pretvaraju u guste cerove, hrastove i bukove šume, gde mirisnih divljih šumskih i livadskih jagoda i kupina ima u izobilju, gde se voće ne pere, gde livade mirišu na majčinu dušicu i divlji slez, gde uz put nema papira, najlonskih kesa i svakakvih flaša, gde čovek iznenadi sebe koliko može da prepešači a da se ne umori, gde cela kuća miriše na mleko dok se ono kuva, gde od hladne vode sa kladenca ne zaboli grlo, gde svoju golotinju, u svakom smislu, ne morate sakrivati, jer nema ko da je gleda… To je mesto postalo azil za moju dušu i telo, za lizanje sopstvenih rana na miru, za parče života koje baš nikome ne dam. Bez viška "civilizacijskih tekovina", puteva, struje, telefona (najčešće je i mobilni beskoristan), prodavnica… Ovo je mesto odavno ostalo skoro bez ljudi. Otišli su u potragu za srećom (pravom ili lažnom), ostavljene kuće opustele i oronule, imanja zapuštena, a ono malo zaboravljenih od potomaka staraca, u sirotinji čeka sudnji dan. To je moja dedovina!

Ovih dana, moj prijatelj i ja rešili smo, kada za to dođe vreme, da pobegnemo, sakrijemo se, takoreći nestanemo iz vidokruga, ispravljača "krivih drina", raznih fela "…ista", mrsomuda, koalicija mentalnih zagađivača, egzaltiranih estradno-političkih terorista, nezadovolj(enih)nih žena i besne dece i svih drugih za koje su naši životi postali elementarne nepogode. I oni od nas i mi od njih da odmorimo. Korist obostrana, a šteta nikakva!

Nećemo se brijati ni šišati, ješćemo (korijenje, ha!) šumske plodove, čorbu od kopriva, salatu od maslačka, stari ljudi će nam dati najbolji i najzdraviji sir na svetu, najmirišljaviji sušeni vrganj i jaja poludivljih kokošaka. Družićemo se sa njima, slušati njihove priče i učiti njihov jezik. Opijaćemo se najboljom domaćom rakiještinom i sažaljevaćemo ostatak sveta koji ne zna za ovo mesto. Gde bi zaista našli bolje mesto za našu plemenitu nameru, nego u dedovini? Mojoj dedovini!