Priznajem da sam se sa šesnaest i po godina vratio iz koncentracionog logora i upisao u srednju tehničku školu arhitektonskog smera u Novome Sadu. Priznajem da sam je završio sa devetnaest godina. Priznajem da sam postavljen za nastavnika iste takve škole u Beogradu i da sam predavao građevinske konstrukcije i nacrtnu geometriju učenicima i učenicama mlađim od sebe samo dve-tri godine i da su neke od njih bile veoma zgodne. Priznajem i da sam u dvadeset i prvoj godini objavio prvu knjigu stihova. Međutim, odbijam da priznam da imam devedeset godina.

Uprkos tome, neki ljudi predvođeni mojom decom, koja su na isti postupak nahuškala i moje unuke, insistiraju da mi čestitaju devedeseti rođendan. Kad kažem da ne verujem da sam tako star, guraju mi pod nos ličnu legitimaciju, pasoš, izvod iz matične knjige rođenih. Ja sumnjam u dokumente. Podsećam da se svetom mota priličan broj uspešnih ljudi koji poseduju po nekoliko identiteta i to dokazuju validnim dokumentima.

Najgore je što je u red onih koji insistiraju na mojoj starosti stalo i moje sopstveno telo. Narodna poslovica tvrdi da duša hoće, a ….. klokoće. Neću da izgovorim ime dela tela koje inače isuviše opterećujem sedeći pred računarom. Sveto pismo, konkretno, Jevanđelje po Marku, to opisuje finijim rečima: "Duh je srčan, ali je telo slabo". Prevedeno na stvarnost to znači da mi se, dok sedim, čini da mogu kao nekada da poskočim i potrčim bilo kuda, ali već kada pokušam da ustanem, bivam priveden pameti: moram da se uhvatim za ručke fotelje i nekako iskobeljam.

U vreme kada sam ulazio u takozvani svet književnosti, pre 70 (i slovima sedamdeset) godina, nikako mi nije bilo jasno zašto se neki stihotvorci stari tridesetak godina nazivaju "mladim pesnicima". Posebno mi je bila tajna zašto je, na primer, Dušan Kostić, naočit muškarac, visok, Crnogorac, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, koji lulu nije vadio iz usta, važio za "mladog pesnika". Kada je austrijska književnica Ingeborg Bahman objavila sjajnu knjigu "Trideseta godina", pomislio sam, a mlađi sam od nje samo tri godine: eh, starost!

Šezdesetih godina prošlog veka među mladim Nemcima, koji su se besno odricali svojih očeva esesovaca i nacista, pojavila se izreka: Ne veruj nikome ko ima više od trideset godina. Poverovao sam im. Ni ja nisam tada bio ubeđen da treba da verujem na reč sve što govore oni stariji od trideset godina.

Sada imam tri puta po trideset godina. Ako verujem nekome ko ima trideset godina, sada možda sebi treba da poverujem trostruko. Da li bih pomoću algoritama mogao to nekako da dokažem? Ne razumem se u algoritme.

Čitao sam negde da su postojala, ili još uvek postoje, urođenička plemena koja broje jedan, dva, tri, četiri, pet i mnogo. I to je to. Šest i šezdeset i šest miliona je za njih isto: mnogo. Hajde da nađemo kompromis, pa da se dogovorimo da nemam devedeset, nego jednostavno da imam mnogo godina.

Nažalost davno ugašeno izdavačko preduzeće "Nolit" priredilo je u hotelu "Ekscelzior" 1984. godine ručak u čast osamdesetog rođendana Ota Bihaljija Merina. U početku nije hteo da dođe, govorio je da izdavači treba da izdaju knjige, a ne da priređuju ručkove. Na kraju se predomislio, došao, sviđalo mu se toliko da je obećao da će na svoj devedeseti rođendan sve prisutne pozvati na ručak. Inače je bio čovek od reči, ali ovog puta nas je slagao, umro je sa osamdeset i devet godina. Zbog toga ja nikog neću već sada pozvati na proslavu svog stotog rođendana, mada mi spremaju slavlje za devedeseti.

U mojoj već pomenutoj prvoj knjizi pesama sa mladalački ponesenim naslovom "Živeću uvek prolećem" postoje tri stiha koji mi se još uvek sviđaju:

Ja ću živeti uvek prolećem.
Ako i vekovi prođu do moje smrti,
umreću sa devetnaest godina.