Kada bi postojala nekakva vaga koja može da izmeri veličinu i snagu, lepotu, moć i istinitost pesme i kada bismo na jedan tas poređali sve one dobre, kvalitetne, prave narodnjake (koje se ni "urbani" ne stide da slušaju), a na drugi stavili samo Devojku iz grada, ta bi vaga bila u ravnoteži. Reče jednom premijer Koštunica da ko ne razume Guču, ne razume Srbiju. E pa, ko ne razume Miroslava, ne razume Šumadiju. Od za ovu priču ključnih Mrčajevaca na jugu do Save i Dunava na severu, od Velike Morave na istoku i Ljiga na zapadu, nema odraslog čoveka koji ne zna "Devojku iz grada" i koji je ne voli. Ili ne razume, iako možda i ne ume da objasni kako i zašto. Oni naprosto moraju da je razumeju, jer je njihova i o njima.

U šest strofa sa uvek drugačijim refrena i pet minuta i dvadeset devet sekundi pesme, Obren Pjevović i Dobrica Erić saželi su tananu i kompleksnu, ili, po šumadinski, zaguljenu prirodu čoveka tamošnjeg. Za ono na šta je Jovan Cvijić potrošio gomilu papira i opet za mnoge ostao neshvaćen, osporavan i proglašavan za rasistu, ovoj dvojici bilo je dovoljno nekoliko stihova: "Zvao sam je ulicama dugim i venuo ko trava jesenja, jednog dana spazih je sa drugim, zagrljenu u senci kestenja." Nije vam jasno? Probaću da objasnim, znam ih, moji su. U istoj situaciji kao junak Devojke iz grada, našao se jedan drugi lik iz jedne druge pesme, jednog drugog velikog autora. Taj je "prijehavši u Zagreb, zadovoljstva svega rad" zatekao dragu na drugome. I šta je uradio? Izgubio glavu, potegao nož. A "sin plavih šuma i livada" – vene ko trava jesenja, kiti svirce i razbija čaše i – proklinje. I na tome završava, pitomo i pomirljivo: šta sad može, već bol svoj da pati. To je, u stvari, gorka zen-mudrost koja stane u jednu, u Šumadiji najčešće izgovaranu reč: jebiga.

Toliko o pomirljivoj i pitomoj emotivnoj prirodi šumadijskoj. A o drugoj strani mentaliteta, surovo praktičnoj, svedoči već sama fascinacija devojkom iz grada. "Bele ruke, a prsti ko dirke" – toga nema pokraj reke Gruže. Tamo su žene krupne i jake, sa ručerdama pocrnelim i grubim od poljskih, štalskih i kućnih poslova. Tanušna, nežna i bela snaja poslednje je čemu bi se tamošnje svekrve obradovale. Uostalom, sve je rečeno u pesmi: "Zalud uzdah iz grudi pastirke, zalud suze moje stare majke." Ima na tu temu jedan slikovit dijalog, kod Dušana Kovačevića, u prvoj sceni Svetog Georgija, kad Gavrilo, em seljak, em obogaljen u ratu, prasne na Katarinu (devojku iz grada!) koja mu zvoca što se oženio drugom, "sa četiri ruke i četiri noge". "Ona je odavde, sa sela. A ovde se ljudi uzimaju, ako nisi znala, zbog kuće, zemlje i stoke, a ne zbog sebe. Mi taj gospodski, trgovački luksuz, da se uzimamo zbog sebe, još nismo dostigli", urla Gavrilo, dok Katarina upada sa krajnje emancipovanim pitanjem: "Jesi li siguran da si doveo ženu, kad je tako rukata i nogata?" Zna i Gavrilo da se žena ne "dovodi" i ne rabi kao krava. Ali, šta sad može, već bol svoj da pati? Sveti Georgije događa se usred Prvog svetskog rata, ali Devojka iz grada nema vremensku odrednicu. Bezvremena je i svevremena, jer se u tom smislu malo šta promenilo: i dalje se "uzimaju" i "dovode", i dalje vrede jedni drugima samo onoliko koliko mogu da rintaju.

Postoje, dakle, narodnjaci i postoji Narodnjak. Devojka iz grada je svedočanstvo o Šumadiji u još jednom, možda ne toliko važnom ni poetičnom, ali tamo široko rasprostranjenom fenomenu: o nonšalantnosti i neurednosti prema sopstvenom jeziku, čak i onda kada se pravila znaju. U pretposlednjoj strofi kaže: "Šta sad mogu već bol svoj da patim." Prisvojni pridev je u pravilnom obliku "svoj", međutim, već u sledećem stihu potkrada se greška: "mladost moju da tužim zacelo". Ali, nije to nikakva primedba, naprotiv, bilo bi šteta ispraviti tako nešto. Treba da ostane, kao svedočanstvo i posveta babama i dedama i njihovim brižnim opominjanjima poput: "Hladno je, obuči jaknu."

A gde je tu Miroslav, bez čijeg toplog i pitomog vokala pesma ne bi bila to što jeste? Reći će sam, na kraju svakog svog koncerta, kad predstavlja orkestar: "I na kraju, virtuoz na fruli, maestro Bora Dugić…" (aplauz) "…a ja sam i dalje Miroslav iz Mrčajevaca." Ili, kako reče Balašević, gospodin-seljak.