"Uzmite vino", pokazujući ka stolu sa čašama i flašama ugostio nas je Andrej, vlasnik Vile Fabijani smeštene kraj gradića Štanjela u slovenačkoj regiji Kras. "Imaš ti kakvu rakiju?", upitao sam dok su se ostali već služili. "Imam samo viljamovku", malo se zatečeno osmehnuo Andrej. "Biće dovoljno."

Bio je to dug dan. Milan, moj drug iz detinjstva kojeg nisam video bar 15 godina, otkad se odselio u Ljubljanu, pravo sa aerodroma vodio je grupu novinara iz Srbije u obilazak Krasa. To je područje u zaleđu Trsta, severozapadno od Postojnske jame, sa mnogo sunca, malo vode i mnoštvom vinograda. Milan i njegova supruga Gordana se ovim poslom bave nekoliko godina, gosti su im uglavnom novinari iz susednih država, glavni klijent im je Turistička organizacija Slovenije, a Milan tvrdi da je ovaj način promovisanja turizma mnogo efikasniji i jeftiniji nego oglašavanje u štampi, na bilbordima ili televiziji. Tog dana posetili smo jedan gradić, jedan minijaturni muzej, jednu plantažu lavande, dve vinarije i dva restorana.

"Znate kako Nemci organizuju ove ture?", zadirkivao nas je Milan kad smo gunđali na gust raspored. "Kod njih nema ni minut slobodan." U Krasu domaćini naglašavaju da sami suše lokalne specijalitete: dimljenu slaninu i kraški vrat. Naročito su ponosni na autohtonu vinovu lozu refošk od koje prave crveno vino teran. Vina nisam pio 25 godina, ali ovde degustaciju ne možete preskočiti ili, ne daj bože, odbiti. Setio sam se kako je Džon Hjuston u autobiografiji naveo kako je jedna od tri stvari koje bi u životu promenio da nauči da uživa u vinu umesto u žestokim pićima. Međutim, naručiti pivo u Krasu je, otprilike, kao tražiti big mek na sred Baščaršije.

Zato jeste bilo neobično sedeti s Andrejem i Milanom ispod ogromnog duda, starog 500 godina, u dvorištu Fabijanijeve vile i piti viljamovku. Zabavno je bilo i odgovarati Andreju, mašinskom inženjeru i kolekcionaru poršea, koji se sa žarom znatiželjnog deteta raspitivao o političkoj situaciji u Srbiji i stalno ponavljao: "Tako je isto i kod nas." Rezidencija na velikom imanju koje ima i svoj vinograd stara je bar koliko i dud, tako je uspela da utvrdi arhitekta Blanka, Andrejeva supruga, prilikom rekonstrukcije glavne i nekoliko pomoćnih zgrada. Maks Fabijani je bio dvanaesto od četrnaestoro dece veleposednika Antonija i tršćanske aristokratkinje Šarlote fon Kofer. Krajem 19. veka Maks je završio arhitekturu u Beču, a kasnije je radio u birou čuvenog Ota Vagnera. Fabijani je upamćen i kao prvi urbanista Ljubljane jer je pobedio na konkursu za uređenje gradskog centra nakon zemljotresa 1895. U Beču je projektovao nekoliko značajnih zgrada od kojih je najpoznatija palata Uranija. U Štanjel se vratio posle Prvog svetskog rata, kada je Kras pripao Italiji, rešen da sačuva svoje imanje. Posle Drugog rata ta teritorija postala je deo Jugoslavije, vila Fabijani je nacionalizovana, kasnije je vraćena naslednicima, pa poklonjena porodičnim prijateljima, sve dok je, trošnu i neuseljivu, nisu 2012. otkupili Blanka i Andrej. Blanka je uspela da sačuva rustičnu kombinaciju drveta i kamena i nenametljivo uklopi pastelne boje zidova i poneki moderni komad nameštaja. Našla je i nacrte malog vrta na terasi ispod glavnog platoa i uredila ga po uzoru na original sadeći povrće i začinske biljke. Banket sala iznad vinskog podruma je u fazi rekonstrukcije, a još nekoliko objekata čeka svoj red.

"Koliko imaš poršea?", upitao sam sutradan Andreja. "Dvadeset sedam ili osam", iskreno je odgovorio, bez trunke nadmenosti, i odveo nas da nam pokaže nekadašnju konjušnicu, polurazrušenog krova, u kojoj namerava da ih sve izloži. Kaže da je baš taj mogući izložbeni prostor bio razlog zbog kojeg su kupili imanje. Turizam je stigao kasnije, sam po sebi. Uglavnom se iznajmljuje zatvorenim grupama za venčanja i tim bildinge. Blanka je, tragajući za planovima, opisima, fotografijama da bi što vernije rekonstruisala imanje Fabijanijevih, sakupila veliku dokumentaciju o porodici, a naročito o Maksu, njenom najistaknutijem članu. Ona je već uredila deo pomoćne zgrade koja je trenutno galerija, a nada se da će sakupiti dovoljno materijala za muzej. Koliko je imanje bilo važno Maksu Fabijaniju govori da je zdušno sarađivao sa novim, italijanskim vlastima posle Prvog svetskog rata. U Gorici je bio šef kancelarije za obnovu tog grada, a 1935. prihvatio je da bude fašistički kandidat za predsednika opštine Štanjel. To mu sigurno nije pomoglo kad su ‘45. došli partizani i Maks se vratio u Goricu, gde je umro 1962. u 97. godini.

"Znaš, on je uvek bio na pogrešnoj strani", zaključio je šeretski Andrej i dodao da je Fabijani tokom Drugog rata sarađivao i sa partizanima: "Kad bi saznao da neko treba da bude uhapšen, najavio bi se domaćinu i rekao da će uveče doći kod njega da popije čašu vina. To je bio tajni znak da treba da se beži."