Umreću kada napunim 83 godine. Pre toga ću se udati oko 30, za čoveka koji se zove Aleks. On je dobar, miroljubiv i smiren. Stvoreni smo jedno za drugo. Imaćemo jedno dete i živećemo u predgrađu u toploj i udobnoj kući sa velikom kuhinjom. Sa nama će živeti moji kućni ljubimci: mačka Tomanija i majmun Lazojko. Kako znam? Pa tako kažu kvizovi i testovi koje rešavam na Fejsbuku. Baviću se umetnošću, u pauzama pohađanja škole magije i mafijaških ratova koje sam započela. Škola magije mi za sada dobro ide, postala sam sjajan čarobnjak-ratnik, do sada sam u ratničkim pohodima opljačkala oko trista ljudi, ubila njih dvadeset i kusur, a moje na ovaj način stečeno bogatstvo veće je od dvadeset miliona.

Istovremeno, vodim i svoj restoran u kom ne moram da angažujem konobare, jer moji prijatelji rade u njemu dok ne popadaju u nesvest od gladi i umora. Zauzvrat ne traže platu, već samo nekoliko zrna pasulja ili grančicu šafrana. Iako neprestano rade za relativno malu nadoknadu, oni se uopšte ne bune. Naprotiv, svakodnevno mi u znak zahvalnosti šalju ukusne slatkiše, plišane mede i razno cveće. Kada ih obavestim o nečemu što mi se dogodilo ili ih udostojim toga da s njima podelim neko zapažanje o životu, svetu i smislu svega uopšte, radosno odobravaju. Znam da u svakom trenutku imam njihovu podršku, bilo da nameravam da izdržim 0,000014 stotinki u društvu Čaka Norisa, nateram sarmu (da, da, sarmu, kupus-meso-pirinač) da leti i kaže "mjau" ili odlučim da se priključim crkvi letećih špageta. Ponosna sam na svoje prijatelje. Oni su krem ovog društva. Mogu da se pohvalim prijateljstvom sa Bajom Malim Knindžom, Halidom Muslimovićem, Jovanom Krkobabićem, Danijelom iz Operacije Trijumf, a tu je i onaj dugokosi što je igrao Nika Slotera u Tropskoj vrelini.

Oni znaju sve o meni: šta čitam, šta slušam, koja mi je omiljena boja, kakva su mi politička uverenja i kako zamišljam idealan godišnji odmor. Znam i ja ko među njima voli limunadu, ko podržava gej paradu u Beogradu i kome je jutarnji seks draži od onog koji bi mogao da padne u neko drugo doba dana. Sve ove bitne stvari, bez kojih ne bismo mogli da zamislimo život, nikada ne bismo znali da nije Fejsbuka. Politički korektnim jezikom rečeno, Fejsbuk je socijalna mreža, što zvuči jako ozbiljno i važno. U suštini, Fejsbuk je glupost, stvar koja služi za ubijanje vremena i kraćenje dokolice. Da li? Mogla bih imenom i prezimenom da navedem bar pedeset ljudi koji su sve samo ne dokoni, a ipak svakodnevno vise na Fejsbuku, rešavaju gomile i gomile besmislenih kvizova, neguju virtuelne kućne ljubimce, dobre vile, vode restorane i ratove, neguju bašte… Jedna od najbizarnijih stvari jeste mogućnost da na Fejsbuku usvojite bebu. Ne pravu, ali ipak bebu koja zahteva svakodnevnu negu, hranjenje, kupanje, presvlačenje i šetnju i koja će se razboleti ako joj sve to ne radite. Kako ljudi stižu sve, a uz to još i razmenjuju bezbrojne poruke sa Fejsbuk prijateljima, komentarišu njihove aktivnosti, četuju i šta sve ne? Lako, rade više stvari istovremeno. Znam, probala sam. Kad je čovek uvežban, nije nikakav problem istovremeno pisati tekst za "Vreme", rešavati kviz, četovati sa dvoje ljudi i uz to ćaskati s kolegama sa kojima delite sobu. Živeo multitasking.

"To je za one koji nemaju stvaran život", glasi jedna od teorija protivnika ovog vida zabave. Međutim, ovu je tezu nemoguće odbraniti, jer među korisnicima Fejsbuka ima svakojakih: slobodnih, u vezama, brakovima, onih sa decom, štrebera, švalera, japija i nezaposlenih. Fejsbuk služi da ne umreš od dosade dok si na poslu, reče mi nedavno jedan prijatelj. Pravi, onaj kog viđam licem u lice, ne virtuelni poput Baje Malog Knindže. Složila bih se kada bi mi na poslu bilo dosadno. "Otuđenje i odsustvo komunikacije dovode do toga da ljudi željni kontakta i bliskosti traže veštačke načine da se povežu", reći će eksperti. Koja je od ovih teorija tačna? Pa, svaka pomalo i nijedna u potpunosti. Ljudi se iz različitih razloga navlače na Fejsbuk. Mislim da je najbliže istini da je sa Fejsbukom kao sa cigaretama: probaš iz naivne radoznalosti, nastaviš jer svi to rade i, dok trepneš, već si zavisnik, a Fejsbuk postaje deo obaveznog jutarnjeg rituala uz kafu. Dan bez njega je nezamisliv, a ako slučajno nema interneta i kompjutera u blizini, osećaj je isti kao da je neka važna obaveza ostala neispunjena iako, za razliku od stvarnog života, nema nikakvih strašnih posledica ako mačka ostane danima nenahranjena, bašta nezalivena, a beba se ospe jer joj niko nije promenio pelene. I dokle će to tako trajati? Po svemu sudeći, do nove mode, do nekog novog glavnog hita, trenda, globalne histerije. I nikog neće biti briga za milione virtuelnih mačaka koje će pocrkati jer neće imati ko da ih nahrani.