Osećam potrebu da u ime celokupne gejming zajednice napišem nekoliko reči u vezi sa tragedijama koje su početkom meseca zavile Srbiju u crno. Činim to s punim obzirom prema porodicama i prijateljima ubijenih, njihovoj patnji i bolu, saučestvujući koliko je meni kao sugrađaninu uopšte moguće.

Ne znam, niti želim da znam zašto je dete odlučilo da poubija školske prijatelje. To je posao za ljude stručnije i pametnije od mene. Ono što nažalost prepoznajem jeste demonsko pranje ruku političara od celog slučaja. Njihovi pokušaji da odgovornost za ove zločine prebace na druge adrese osećam kao eksere pod noktima, a prve su se na udaru našle “video-igrice” i “zapadne vrednosti”. Ovoga puta pozabaviću se isključivo video-igrama, u kojima uživam ravno 40 godina.

I dalje ne razumem zašto deo javnosti insistira da multibilionski deo tehno-industrije imenuje u deminutivu. Za dobru video igru A klase potrebno je preko 200 prvoklasnih profesionalaca i osmocifren budžet u dolarima. Prave se u proseku tri do pet godina, na svim kontinentima. Neke od njih imaju godišnji neto profit veći od jedne milijarde dolara; ukoliko je to “igrica”, onda je naša zemlja po svemu sudeći “Srbijica”.

Što se uticaja na mlade ljude tiče, video-igre nisu inherentno ni dobre, ni loše. Kao i sve u životu, mogu da se igraju pametno i budu korisne po ljude, a mogu stvoriti zavisnost, izolaciju, asocijalno ponašanje, poremećaj ishrane i druge nevolje za koje ni ne znam da postoje. Korisnik sam bira kako će ih konzumirati, baš kao i alkohol, cigarete, televizijski program ili društvene mreže. Međutim, jednom kada osoba pretera sa igranjem, posledice su daleko manje štetne i opasne po okolinu nego sve prethodno navedeno.

Video-igre nisu naravno prve koje su bile na udaru. Dok građani i građanke Jugoslavije još pojma nisu imali šta su i kako rade, glavni faktor zla i nemira osamdesetih bili su hevi-metal muzika, pank pokret i horor filmovi.

Ovde se krije dobra vest napretka. Zamislite da ministar prosvete danas kaže da je hevi-metal opasan po razvoj dece. Ispao bi jako glup zato što se naše društvo, kakvo-takvo, s vremenom dogovorilo sa samim sobom da takva agresivna muzika nije okidač za ekstremno nasilje, niti po njoj možemo prepoznati nasilnika. Štaviše, ubice su u proseku divne komšije, tihi ljudi, redovno se javljaju, dok u njima kulja petnaest vulkana bez sigurnosnog ventila. Hevi-metal je taj ventil. I video-igre, na drugačiji način, baš kao i horor filmovi na treći način. Čovek voli da se uplaši u bezbednom okruženju, zato idemo na rolerkostere. Čovek voli da plazma-puškom sagori lobanju svemirskom napadaču – iz svoje stolice.

I onda – krive su video-igre! Kakva uvreda za decu, kakav pad ljudskih sposobnosti, kakva degradacija ljudskog uma! I zbog čega? Da ministar i predsednik ne budu krivi. Krajnje ozbiljni, rekli su da deca tokom igranja video-igara ne razumeju da u stvarnosti imaju samo jedan život, zbog čega neki ubiju ljude ne shvatajući da su oni zauvek mrtvi.

Dame i gospodo ministri, mi smo sa osam godina igrali “Saboter” na Spektrumu i divili se tom gipkom nindži, klali smo čuvare i dobermane, hakovali kompjutere i postavljali bombe, ali to nije značilo da se u stvarnosti nismo bojali šurikena i katane, da nismo poštovali autoritete koji nam čine dobro i da nismo znali da je smrt konačna. Sve smo to apsolutno dobro znali i bili smo okej pioniri zato što su video igre bile skoro jedini prozor u nasilje koji smo imali, pa makar ono bilo virtuelno. Danas dete može da igra samo Simse, ili nešto 100 odsto edukativno, ali šta to vredi kada ekstremno nasilje i varvarizam izbijaju iz svake društvene pore, svakog kanala i svake javne debate.

I ti sada detetu kažeš da je opasno po njega i ostale to što kreči zidove demonima u igri “Doom”, a onda sa skupštinske govornice sipaš hektolitre gnojiva i žuči po istoj toj deci. Pravog gnojiva i prave žuči! Možda bi bilo pametno da posetite Zabelu i tamo pitate stanare koje su video-igre igrali i koliko dugo? Koliko je gejmera u Hagu?

O koristima video-igara neću ovom prilikom. Neke od njih su tehničko-umetnička remek-dela i nepresušan izvor vežbe, perceptivne stimulacije, discipline, snalaženja u prostoru, memorije, motorike i prostog uživanja. Tačno, gejming jeste i vrsta eskapizma kojoj se prilazi štedljivo, ali za razliku od ostalih begova od stvarnosti, ovde čovek mora nešto aktivno da radi i vežba. Igra pred čoveka stavlja probleme, uvijene u različite pakete zabave a neki od njih su nasilni. Deca to znaju.

Danas su video-igre i ozbiljan sport, ali koga to više zanima. Daj da se uđe u rijaliti i uzmu pare, daj da se bude “influenser” (osoba bez profesije) i da pada para. Jer, biti prvak u gejmingu je jako, jako teško. Traži talenat i vežbu, ne ide preko noći.

Da sada uzmemo tinejdžera/ku i da postoji alternativa da li da igra GTA ili da gleda srpski parlament, “Ćirilicu”, sastanak REM-a, neki rijaliti program ili da sluša trep, u sekundi glasam da ukrade fiktivni auto, zgazi fiktivne pešake i plati fiktivnu prostitutku. Uradićemo to zajedno, pričaćemo o tome dok igramo i biće nam preterano. Nisu sve igre nasilne. Dobar deo jeste, međutim ta vrsta virtuelnog nasilja nije ni prineti onom stvarnom i deca to prokleto dobro znaju i osećaju.

U ime sve dece, predlažem da ombudsman podnese prijavu protiv tih lica, zbog povrede dostojanstva i vređanja inteligencije. Deca jako dobro znaju da imaju samo jedan život i još bolje znaju da je video-igra simulacija, a ne stvarni svet.

Proverite bolje one ljude na vrhu, koji sve nas tretiraju kao da smo botovi u video-igri.