Nedavno sam po povoljnoj ceni u antikvarnici kupio jedanaest tomova Vojne enciklopedije, koja je u Beogradu izdata 1958. godine – i kada sam tih 30 kila kunstdruka jedva dovukao kući, na uobičajeno ženino pitanje – "da li si ti normalan?", odsečno sam odgovorio: "Ima u njima dobrih geografskih i istorijskih mapa!" Jer, mojima je poznato da obožavam sve vrste karata – od ratnih do klimatskih, od gradskih do nautičarskih – i zbog toga imam obećanje da će mi biti dozvoljeno, čim dođem do neke sopstvene radne sobe, da njene zidove "obložim" mapama. Nekako, to je bar moj osećaj, kad uđete kod nekoga iza čijih leđa je neka velika geografska karta – odmah znate da je reč o ozbiljnom javnom posleniku koji se, na neki način, svojim poslom bavi na strateški način.

Moji motivi, istina, nisu od takvog društvenog značaja i pre bih ih mogao objasniti neutaženom žeđi za putovanjima ili stalnom potrebom da se što bolje orijentišem u zanimljvim događajima, u kojima po pravilu ne učestvujem. Mogao bih ovim hipotezama, nategnuto, dodati i jednu gotovo podsvesnu potrebu da na svet gledam sa visine, pa me otuda privlače svi tlocrti. I ne pravim pitanje oko toga je li korišćena Vernerova, Apijanova, Merkatorova ili Delilova projekcija.

Lično mi se najviše sviđaju Apijanove karte, a to su one gde su šume obeležene malim drvećem, a planine manjim ili većim brojem nacrtanih brežuljčića. Uzgred, moram da primetim da su Srbi i u kartografiji užasno kasnili za svetom pa je ing. Bugarski prvu kartu Srbije "nacionalne izrade" nacrtao tek 1845. godine, dakle – 1700 godina posle Ptolomejeve karte sveta.

Pošto u stanu, dakle, nemam gde da raširim velike karte sveta, kontinenata i šire i uže otadžbine, u svojim ličnim, dokoličarskim proučavanjima oslanjam se na geografske atlase i karte manjeg formata. Otkako mi je tetka Vlasta uzajmila jedan sjajni Bertelsmanov atlas, u stanju sam da moguća (a možda i buduća) putovanja pripremim veoma temeljno i ne može mi se dogoditi da pomešam Povlen sa Maljenom, što je moguće kod naših suviše nepreciznih mapa (pa voziš preko neke planine, a ni ne znaš šta prelaziš).

Naravno, kada su karte u pitanju, nikada ne možeš sve imati. Sećam se, na primer, da sam se mučio prilikom čitanja Hakslijevog Kontrapunkta ili Darelovog Aleksandrijskog kvarteta, jer i dan-danas nemam gradske planove Londona i famozne, prastare varoši na ušću Nila, dok sam neku Ladlamovu špijunsku konfekciju čija se radnja odvijala između Filhelm štrase u Berlinu i Avenije Mon Blan u Ženevi pratio sa lakoćom, jer su se zapleti odvijali takoreći pod mojim prstima na gradskim kartama.

Tu pasiju posmatranja prostora i šematski ilustrovanih događaja na zemljinoj plohi stekao sam još u osnovnoj školi, valjda još preko prvog udžbenika istorije, kada sam od stranice do stranice mogao sa zadovoljstvom da pratim kako se širila Nemanjićka županija – sve do Dušanovog carstva od Dunava do Epira i Tesalije. Tek kasnije sam shvatio da ljubav za istorijske političke karte može biti veoma opasna kod onih kojima je mozak stao još u osnovnoj školi, dok im je, suprotno tome, "vlasna moć" narasla do viška oklopnih divizija. Pogotovu ako su dočuli za onu staru nemačku izreku da "geografija daje oči istoriji" – koju je Bonaparta kasnije preveo u čuvenu rečenicu: "Politika jedne države je u njenoj geografiji".

Moglo bi se to, gledajući ove naše "ustavne poveljaše", reći i (naizgled) obrnuto – kad jedna država nema geografiju, nema ni politiku. No, neko će reći da je na raspolaganju ostala "humana geografija", kako se danas naziva mitska podloga za borbu za "etničke teritorije", koju prate bubnjevi neke "patuljaste geopolitike" – a koja je toliko omiljena po našim akademijama i kafanama.

Među malobrojnim tekstovima objavljenim na našem jeziku, koji na precizan način objašnjavaju evropsku povest interakcije geografije, to jest mapa, sa milionima sitnih ljudskih sudbina, mogao bih da preporučim tekst Imrea Paskea "Morfologija Srednje Evrope", koji je preveden sa mađarskog i objavljen u novosadskom časopisu "Habitus", još 1999. godine. Kao u nekoj sjajnoj šahovskoj minijaturi, Paske će vam na svega četrdesetak stranica sažeti vekovnu hroniku raznovrsnih oblika "geografskog determinizma", to jest međuuslovljavanja geografije, politike i istorije i, ako ga dobro budete razumeli, istovremeno će vam razbiti iluziju da je u tom međuuslovljavanju bilo šta bilo čvrsto i doista neizbežno. A iza mnogih "reinterpretacija" geografskih celina, dodajem ja, ti prostori su ostajali posuti leševima.

I dok čitate taj tekst, prateći osnovne ideje čuvenih geografa i/ili geopolitikologa (od Monteskjea, Himlija, Partša, De la Blaša, De Martona, Krečmera, Telekija, Burdijea, Nalkovskog, Romera – sve do Pjera Žorža ili Mišela Fušea) – teško se možete oteti utisku da je sa etničkom geopolitikom napokon u Evropi završeno, da je ta geopolitika prva žrtva globalizacije – jednostavno, da je klasična evropska interna geopolitika, srećom, konačno mrtva. Sada je glavna geologija – i jedino su važne satelitski snimljene geološke karte.

To naravno ne znači da treba zaklopiti sve atlase i urolati sve šarene karte sa milionima prekrasnih toponima jer, ako imate dobru mapu, još nije kasno da krenete na put preko najviših prevoja Kilimandžara.