Egzil je stara bolest. Milioni su joj podlegli. Gde ko. Neki su mesto odabrali svesno, neki pod prinudom a neki zato što je tog dana avion leteo baš na tu stranu. Jedni za privremeno, drugi zauvek. Neki su bili dobro prihvaćeni, a neki bi da taj deo svog života što pre zaborave. Svima je zajedničko da su na početku boravka pokušavali da odgonetnu sličan rebus. Odgonetanje drugačije kulture je složen i zamašan posao. Ko mu ne priđe ozbiljno i predano nema mnogo šanse za uspeh. Kraj priče je poznat – svako svome jatu. Iako čistunci veruju da emigracija počinje sa nepristajanjem na govor mase, ona zaista počinje tek kada nam se izmaknu oslonci jezika, toponima, mirisa, mesta i adresa, kada se izgubimo u zamoru nerazumljivih glasova, masi neprisnih lica i u tkanju ulica, kada se suočimo sa drugačijim sistemom vrednosti i nerazumljivim ritualima, kada se opšte znanje zasnovano na stereotipima ukaže kao balast u prepoznavanju stvarnosti. U tim trenucima je svaki oslonac doborodošao.

Oni koji su imali vlastitog pilota, domaćina, imali su znatno lakši posao. Nisu previše promašivali adrese, nisu se previše blamirali i gubili vreme pred šalterima. Sorry, I believe you are after me? Mož’ bit’, burazeru, al’ je moj broj na redu. Možeš i ti jedan da cepneš kod ulaza. Tako je to bilo, ne ponovilo se. Zaborav delova tog perioda olakšava život. Pamte se samo isečci sa srećnim završetkom. Selektivno pamćenje je naš najbolji drugar. Ipak, taj period prvo i zaborave oni koji su imali više sreće. Zato se valjda i ne pitaju kako je bilo drugoj strani – domaćinima?

Ali, život nije samo linearno kretanje od rupe ka rupi. Kao ispunjenje zaveta iz vremena terapija na-ivici-nervnog-sloma desi se da se uloge zamene. Da domaćin postane gost, da se nađe u zemlji čiju je grubu sliku uramio uz pomoć svog pacijenta. Prema takvom gostu smo večiti dužnici a ukazivanje gostoprimstva je samo otplata rate. Konačno, dovesti stranca u vlastitu zemlju pitanje je ogromne odgovornosti. Na prvom mestu su logistička pitanja boravka. Preterano gostoprimstvo može da se okrene u muku i lošu volju. U trivijalnu pozorišnu predstavu. Složeniji problem je otkrivanje nepoznatog. Iako je po logici dobrog domaćina više znanja istovremeno i više sreće, desi se da gosta pretovarimo. Lako se dogodi da utiscima, koje on ionako guta uz sve veće krigle piva, dodamo senzacije s kojima ni odmorniji ne bi mogao da se izbori. Pored svega tu se i naše oslikano platno zavičajnog krajolika podvrgava kritičkom sudu: Realizam ili Dadaizam? Iako uvek ispadne nekakva mešavina, uzgred se pokaže da se u međuvremenu i domaćin otuđio. Da prati stare predožbe. Tako mu blistavio čist wc u krčmi na putu za Valjevo, sve sa rolnom klozet papira, da do znanja da baš nije sasvim u toku.

Gost nam nalikuje radoznalom detetu. Zabavlja nas povremenom naivnošću i nervira neprestanim zapitkivanjem o tako običnim i svima jasnim stvarima. Postavlja pitanja na koje je lako odgovoriti, ali često teško dati sadržajan odgovor. Svet nepoznatog mu se otvara iz trena u tren. Posle par dana dolazi do zasićenja senzacijama i pojave selektivnog interesovanja. Privremena integracija? Ne baš. Po domaćinovom tumačenju to je njegov pokušaj odbrane od preljube u nehatu. Pored svega gost svako novo iskustvo poredi sa već stečenim. Malo ljudi stvari prihvata kakve one jesu. Malo je gostiju koji pristaju da odbace vlastite dogme i potpuno se predaju drugačijem. Konflikt je neizbežan.

– Kakva je razlika između jogurta i kiselog mleka?

– Pa, jogurt je tečan, a kiselo je čvrsto.

– Da, znam, to je turski jogurt.

– Ma ne, grčko kiselo mleko je poznato. Razlika je velika i u ukusu i u formi. Grčko je tvrdo kao sir.

– Feta!?

– Gledaj, kada prevrneš čašu sa kiselim mlekom, ono ostaje unutra. Jogurt bi se prosuo. Jogurt je gust ali tečan. Kod nas se, znaš, cele kaste razlikuju po tome da li više uživaju u jogurtu ili u kiselom mleku.

– E dobro, ja ću onda onaj čvrst jogurt – zaključuje gost pomirljivo.

E sad, gost je, može mu se. A i nije u redu izazivati skandal u Studenici. O onom turskom kiselom mleku drugi ćemo put.

Ipak, gost nije pojava koja isključivo proverava, udara minuse i pluseve. Gost nas iznad svega navodi na suočavanje sa nama samima. Posvećenost gostu, pažljivo praćenje njegovih reakcija otkriva naše vlastito naličje. Gost se ukaže kao inverzija nas samih, ireverzibilno ogledalo u kome sagledamo sebe okružene čudima. Istovremeno, gost je i nenamerni ključar zaturenih sećanja. Otkrivajući mu najbolje što znamo o sebi, svome i svojima, uvlačimo se u lavirinte vlastite prošlosti. Nesvesno se vraćamo, svojim ostavljenim košuljicama – protraćenim prilikama, neispunjenim obećanjima ili naprosto usahlim pasijama. U najkraćem – suočavamo se s nepobitnim dokazima vlastitog postojanja. Gost sam o tome nema pojma. U želji da sazna više, da bolje razume, održava nivo svoje ljubopitljivosti. Tako se desi i da gurne prst usred oka.

"Jeste, ljudi se diče ovom rekom i u Nemačkoj i u Mađarskoj i Rumuniji. Ovde je se još i plaše. Zato je tako nehajno zapuštena."

A onda iznenada ne odoliš iskušenju zaborava i patetično dodaš:

"Znaš, sa onog krša, dok je još bio most, skočila je Marija."