Kada Eduarda Sama, jednog od glavnih junaka Kišovog Porodičnog cirkusa, u toku Istražnog postupka ispitivači nekoliko puta upitaju ko je srušio kuću, Andijev otac će uvereno ponavljati da je za urušavanje iznajmljenog porodičnog doma kriv isključivo pacov. Svakoj pravoj i zdravoj osobi nikada neće umaći zaključak da je ovakva izjava ispitivanog notorna besmislica. Jer, odakle pacovu snaga da sruši bilo šta, a kamoli čitavu kuću? Sa druge strane, da li nam je padalo na pamet da priču o miševima u Andrićevoj travničkoj kasabi protumačimo kao jednu od najvećih parabola o ljudskoj plemenitosti u istoriji naše literature, sada kada je svako plemenito delovanje postalo karneval što nadilazi i kišovske vrteške, svakako bez zvukova usnih harmonika, mirisa bombona od prženoga šećera i propratnih dezena narandžastih sokni?

Možda se neko seća i čuvenog belog zeca kako prelazi put Vuku Isakoviču. Onom Vuku Isakoviču kom je u svesti bilo hiljadu raznih problema, osim starog da mu negde, preko reke, u dalekom srebroljubivom Zemunu, rođena žena sa izvrsnim kolenima, ona divna i velika gospoža Dafina, nabija rogove sa rođenim bratom, ogrnutim, naravno – vučijom kožom. Tu je i kamila koja se niotkuda pojavljuje u nostalgijama Isidore Sekulić, lovljena divlja guska što leti u Raičkovićevoj pesmi ka grobu Branka Miljkovića, pržene jegulje, dakako masne, u zasićenoj poeziji Rastka Petrovića, goropadne svinje i stidljivi magarci u pesmama Voje Ilića i Vaska Pope… Nepregledni zverinjaci su prisutni u srpskoj književnosti dvadesetog veka, nad kojima bi se sigurno zamislili i Balzak i Kafka da su imali prilike da zavire u njih. Ali, pošto oni nisu mogli, mi možemo, uglavnom ne činivši to. Ista ona zdrava i prava pamet, umela bi da se zapita zašto bi to ikoga interesovalo. Jer koga bi, osim par zalutalih zoologa, ovako nešto trebalo da opseda? I zašto bi se uopšte iko normalan bavio slonom, ili ćemo pre reći slonicom, u priči o vezirskoj tiraniji kod Ive Andrića? Primetiti na koji način slon mokri i šta je sve pokvasio, mislimo pokvasila, stvar je od interesa za zaludele i nikom potrebne zanesenjake, koji ionako nemaju pametnijeg posla, do da proučavaju da li je slon čučnuo ili je podigao nogu dok se ispišao, tamo gde, ne bilo kakva, već opasna, vlast svima drugima zabranjuje pišanje.

I tako me savladala ideja o pišanju po sudbinama nekadašnjih mlađanih entuzijasta (to su uglavnom oni koji upisuju razne umetnosti, filozofije, režije, antropologije, etnologije, teorijske i čiste ili, ne daj bože, klasične nauke), onih što su studirali u centru Beograda, suočenih sa realnošću zvanom život u Srbiji i neospornom činjenicom da, pored poznavanja Baha, Fukoa i Manea, ipak mora nešto i da se jede, kako to reče članak sa Vukajlije. Sa solidnim obrazovanjem jedne tipične lokalne guvernante (klavir još uvek ne sviram, ali sam se bavila plesom), svoju diplomu uredno spakovanu u kožnu futrolu mogla bih da postavim na vrh šešira onog Dositeja Obradovića u parku, sednem na travu i okačim oko vrata golemu šperploču sa natpisom da mogu, u kratkom vremenskom intervalu, da naučim tuđu razmaženu dečurliju opskurnim podacima, od istorije umetnosti, preko istorije filozofije, pozorišta i filma, silnih anegdota, sve do Njegoševe Luče, sa obećanjem njihove buduće intelektualne dominacije u agonima visokoga društva. Engleski, francuski i svakodnevna motivisanost za rad se podrazumevaju. Umem i staroslovenski da tumačim, sve njegove redakcije da iščitavam i prevodim, a povelju Kulina bana sam naučila naizust. Žensku decu vaspitavam po principima čuvenih salona Madam Pompadur, Madam de Štal, Marije Antonete, da jednoga dana porastu u francuske Ruskinje, uz propratne savete kako da se dobro udaju. Microsoft Word, da se razumemo, poznajem do najskrivenijih aplikacija. Timski sam igrač, umem da budem i liderka, ukoliko je potrebno. Pišem govore, pišem sastave, odabiram najpoetičnije reči za epitafe i umrlice, naravno sa citatima Jesenjina, Dučića, kako je ožalošćenima po volji.

Premijer je skoro Svojim megamića brucošima obećao: pos’o, pos’o i pos’o. Možda je moja greška u tome što sam prerano ugledala zoološke vrtove gde su drugi zaklopili oči, pa skrenula u šumu u kojoj nema ni izlaza ni posla. Ali, da me neko pita bi li ponovila svoje pogrešno skretanje, nesumnjivo bih opet pristala na isto. Ako mi jednoga dana, umesto školskog programa i dnevnika, budu metla i lopata u rukama, postaću još sigurnija u ono Eduardovo tvrđenje da je pacov bezpogovorno srušio kuću i brojne porodice u ovoj zemlji. I još ruši. Ja Kišu ne mogu da ne verujem, pa makar u naredne tri večnosti bila popišana kamila u moru okićenih magaraca, jer je još uvek bolje ako se nalazimo među progonjenima, nego među progoniteljima.

Naravno, kamila sa besprekornim CV-jem.