U dubini topčiderske šume, iz dubine zemlje izvire hladna i čista voda, pravi božanski dar iz mitskih druidskih vremena. Ne mogu joj ništa ni obližnja prometna saobraćajnica na kojoj se manijaci trkaju i pretiču i pri tom izbacuju tone izduvnih gasova, ni bezobzirni vikendaši koji popale na svojim roštiljima pola šume, okolo razbacuju pivske limenke i neuništivu plastiku i na zelenoj površini parkiraju svoje limene konzerve iz kojih se cede smrdljiva maziva, goriva i otrovni antifrizi.

Iz tri velike lule neprekidno kulja iz večnosti, debeli mlaz kristalno prozirne, hladne i neviđeno ukusne vode, potpuno ravnodušan na okolinu koju je neko pokušao da zaštiti, pa odustao na pola puta. Kad je izvor video moj prijatelj iz Libije, nije mogao da se načudi tolikom rasipništvu, prvo je bezuspešno tražio ventil kojim se česme zatvaraju, tragove cevovoda, na kraju je sve uporedio sa fatamorganom.

U lavirintima vremena (kako je to uobičajeno u Srbiji) izgubljen je datum izgradnje česme i zašto se tako zove, zna se samo da je bila u okviru zatvorenog lovišta Obrenovića. Nedaleko od česme nalazi se mesto na kome je (na izletu) ubijen časni knjaz Mihailo Obrenović, što je obeleženo skromnim (i zapuštenim) spomenikom, koji posećuju jedino alpinisti što se lomataju po okolnim stenama.

Sredinom prošlog veka je prostor oko Hajdučke česme bio omiljeno izletište do koga se stizalo pešice od (tadašnje) poslednje stanice tramvaja trojke. Trebalo je dobro poraniti, da bi se zauzelo parče livade i prostrlo ćebe (kao u onoj trci za zemlju na Divljem zapadu). U blizini je bio (i ostao) restoran Košuta, sa svojom predivnom baštom i ribnjakom, koji se puni vodom iz Hajdučke česme. Džinovski starci platani su uvek davali debelu hladovinu, mnogo pre izuma klima-uređaja, a na samom prilazu česmi svoje plodove je rasuo ogromni dud. Uzbrdo se lako stizalo do Pionirskog grada, kroz koji je saobraćala pionirska železnica sa malim vagonima i decom kao železničarima, sa pravim stanicama (od toga je ostala samo kafana "Aca Devetka"), a nekako se slično tome danas i ova "prava" železnica smanjila. Na kupanje u obližnji bazen Doma Garde, kao prvi otvoreni bazen u gradu, bilo je jako teško ući, verovatno zbog njegovih skromnih dimenzija i velike gužve.

Sedamdesetih (u zlatno doba) ovo je nakratko bilo kultno mesto zbog velikog (i pritom besplatnog) koncerta Dugmića i ogromne pozitivne energije mladosti. Tada nisu postojali "navijači", "uroši" i slični obrazi, nacionalni strojevi i dveri, koji bi to uspeli da pokvare.

Danas je Hajdučka česma izgubila mnogo od svoje atraktivnosti, verovatno zbog neprekidne zmije vozila koja se valjaju prema Vidikovcu i Banovom brdu. Pre nekoliko godina neko je uložio napor da tom mestu vrati nekadašnju lepotu, duž puta su zakucane drvene oblice i postavljen bilbord: "Hoću da budem šuma do poslednjeg daha!" Oblice su sada na nekim mestima istrulile ili oborene da bi se otvorio prolaz kolima, koja su zamenila nekadašnju ćebad, a iz njihovih se limenih utroba prolamaju zvuci rodnih krajeva ili deklamuju reperi. Bilbord je istrulio i nestao, ostao je samo betonski postament. Pored česme se okupljaju stari zaljubljenici, poput starice sa teorijom da su za sve krivi proizvođači flaširane vode koji na česmu udaraju tablu da voda nije za piće ili beskućnika koji je svoj skromni dom svio na izletničkom stolu sa krovom, pored same česme (nestao je sa prvim zimskim danima).

Nekako s proleća, kolona vozila se prekida na jedan dan zbog ekološkog festivala na kojem se promoviše naša posvećenost majci prirodi, ali sutradan je sve po starom. Samo je pitanje trenutka kad će se Hajdučka česma naći na trasi neke južne ili istočne obilaznice (ma šta to značilo), a kad se tu nađu naši vredni putari (kojima je dozvoljeno da "kraduckaju"), odzvoniće i drevnim platanima koji će podeliti sudbinu svoje braće iz Bulevara, jer su: bolesni, izazivaju alergije, u krošnjama im se gnezde grozne ptice koje samo kake po našim kolima, grane im padaju iz čista mira, nestručno su obrezani, itd. (Zaokružiti tačan odgovor).