Oko mene nema nikog, samo nebo s namrgođenim oblacima i beskrajna mokra ravnica. Gacam bos po vlažnom tlu, stopala mi povremeno upadnu u blato za koje kažu da je lekovito, gledam u udaljene siluete. Hodam po dnu mora, zapravo. Velika je oseka. Stotinak metara dalje galebovi se goste ribama koje nisu uspele da se povuku sa slanim talasima. Da li je ovo košmar? Ne, ovo je ispunjenje mog sna: budan sam u Normandiji.

Poslednji sam u grupi turista koji zapravo pešače do Mon Sen Mišela, a uz Aleksandru i mene tu su i naši veličanstveni domaćini Mira i Žan-Gabrijel Ganasja, kojima se najverovatnije nećemo nikad odužiti u dovoljnoj meri. Poslednji sam ne samo zato što sam spor i trom već i zato što bih da ova šetnja traje što duže (mada nas ograničava koeficijent plime, čiju promenu vodič prati pomoću radio-prijemnika). Turistička tura kreće iz mesta Ženes, koje je bilo ribarsko naselje dok ga kopno nije preotelo od mora. I Mon Sen Mišel bi odavno bio deo kopna da se ne ulažu ogromne svote u sisteme koji ostrvo održavaju u tom stanju, ostrvo koje je jedno od najposećenijih na svetu: tog dana je bilo dvadeset hiljada turista na Mon Sen Mišelu (pošto na njemu živi zvanično trideset troje, proporcionalno posmatrano – to je kao kad bi se u Beograd iskrcalo pola državljana Kine).

Iz Ženesa se hoda dva i po sata po vlažnom morskom dnu do magičnog ostrva, osim ako bez vodiča zalutate i naiđete na živi pesak. Pre Sen Mišela nailazimo na ostrvce Tomberlen, koje je takođe u XII veku bila tvrđava. Porušena je u XVII veku da je Englezi ne bi koristili ako opet dođe do (stogodišnjeg) rata, a pusto ostrvce ponovo dolazi u žižu interesovanja kad turistički talasi kreću ka najbližem konkurentu. Nepoznati bogataš kupuje ga da bi napravio luksuzni kazino na njemu, ali sve propada s krahom berze tridesetih godina prošlog veka. Sada je to rezervat za ptice.

Hodamo dalje po dnu mora u njegovom odsustvu. Po zvaničnim podacima, upravo je prošlo hiljadu godina od početka gradnje prve crkve na ovom mističnom mestu tako da je ovo hodočašće dobilo još jednu simboličnu notu. Po predanju se prethodno arhangel Mihajlo javio biskupu Oberu iz Avranša da tu podigne crkvu, a pošto ga ovaj nije poslušao dva puta, arhanđeo mu je treći put vrelim prstom napravio rupu u lobanji (koja se čuva i dan-danas; verovatno je neka preistorijska lobanja, ali dobro ilustruje priču). Tokom vekova, ovde je postojala opatija, ratovi su rušili utvrde, ostrvo je neko vreme bilo i zatvor da bi danas postalo nacionalni spomenik i “Meka” za turiste.

Poznati obris Mon Sen Mišela udvostručava se u vodenim oazicama pred nama, a njegova magija raste kako mu se približavamo – i doslovce. Visoke zidine, zbijeni kućerci, srednjovekovni prsti gotičkih kula uprti naviše. Omlet kod mame Pular, restorana poznatom po starom receptu za kajganu na puteru, sada je skuplji: pre desetak godina koštao je oko 20 evra, a sada ta dva jajeta staju 35 evra. Kad se nekako probijete kroz turiste i posetite opatiju, više osetite srednjovekovnu skrušenost i molitvenu prazninu kamena nego žagor belosvetske radoznalosti. Prilaz je bio zaglušujuća tišina iščekivanja, dok se u samom utvrđenju gube svi ostali, gungula bledi i ostaje tek obeznanjujuća lepota. A sa vrha crvenkasto dno nestalog kanala ushićuje u svojoj veličanstvenoj praznini…

Zašto je meni i Aleksandri ova šetnja tako jedinstvena? Decenijama smo planirali da zajedno dođemo na Mon Sen Mišel jer za nas, pored ostalog, on je simbol lepote odvojene od kopna prosečnosti, metafizička kap u bljutavom okeanu svakodnevice, dokaz da je potreba za zrnom čudesnog krajolika izvan vremena i ukorenjena u nama.

Dok se vraćamo istim putem, javlja mi se ideja o mogućem filmu. Nekoliko osoba (dve/dvoje/dvojica u vezi, buntovno dete sa roditeljima) ima napet odnos i kreću na Mon Sen Mišel. Usput razgovaraju o onome što ih tišti u vezi. Tenzija raste dok se penju na ostrvo, probijaju kroz horde turista, a zatim i dok obilaze opatiju. Na vrhu shvataju u čemu je problem (melanholija sebičnosti, generacijski jaz koji ne vidi blato na nogama onog drugog, potreba za opraštanjem). Povratak je opušteniji, ali detalji iz života ih usporavaju… Dolazi plima brzinom galopa, kako kažu meštani, i oni se jedva izvuku na kopno, izbegavši emotivni potop – slede samo pročišćenje i ljubav…

Nebo je odavno postalo sasvim plavo, s tek ponekim naborom beline jer je nebo u Normandiji vrteška za oblake. Poznati trouglasti obris sa šiljkom ostaje iza nas, pripadajući i dalje onostranom. Na horizontu se vide pernati jastučići ptica koji kljucaju vodu, koja povremeno postane rečica, i jedan nasukani čamac koji čeka da mu plima udahne život. Zemlja je ponegde suva i sitne se dine utiskuju pomalo bolno u tabane. Ponovo tišina, ćutanje bića ispunjenih nemerljivim zadovoljstvom. Srećni su i naši domaćini Mira i Žan-Gabrijel.

San je sada brži. Problem je samo što se ponekad probudim na Pančevačkom mostu, u koloni automobila koji se guraju da uđu u plimu stvarnosti.