Napolju je bilo trideset i sedam stepeni.

Sa televizijskog ekrana danima su stizala panična upozorenja kako bi trebalo da se ponašamo; šta smemo da radimo, a šta ne, kada smemo da se krećemo, a kada ne, šta smemo da jedemo, a šta ne, čime da gasimo žeđ, koliko puta da se tuširamo, kako i koliko puta da peremo ruke – a panika je bila jednako velika kao i kada nas zimi savetuju kako da preživimo sneg i led.

Koliko stepeni je bilo u mom telu, ne znam, ali stomačni virus, udružen sa groznicom, sigurno je bio. Iako sam, uvek čistih ruku, dobro pazila šta jedem i pijem. Mora da je i virus, isprepadan medijskim upozorenjima, izabrao svoj način zaštite, sklonio se u mene – i puna dva dana, a bogme i noći, u pravilnom ritmu, uredno se štitio i radio svoj posao. Treći dan, najela sam se ‘leba i masti, a sve sam "posolila" iseckanim belim lukom i tucanom ljutom paprikom. Kada već virus tako žestoko radi svoj posao – neka ima s čim.

A onda, sita sebe i svojih zdravstvenih problema, sita i letnjih i zimskih viroza od kojih me nikakvo televizijsko upozorenje nikada nije zaštitilo, kao ni vakcine, a okuražena autohtonim obrokom i nedeljom punog meseca – pošizila sam, zasukala rukave i odlučila da sredim u kući sve ono što je odavno trebalo srediti.

Prvo sam zakrpila pukotinu između cokle i tla, ispod cele fasade, a to znači da je špahtla optrčala devet metara unapred i devet metara unazad. Širinu pukotine ne znam, ali svaki put kada polivam beton, voda se sa zadovoljstvom u nju sliva, pa klizne pod temelje kuće. Čime sam krpež obavila, nemam pojma. U kesi je bio beli prah, mislila sam da je gips, ostalo iza prošlog majstora, no kada sam vodom i špahtlom počela prah da pretvaram u testo, ustanovila sam da se brzo zgušnjava, pretvara u neku čudnu lepljivu smesu, bez mirisa – ali da se smesa čvrsto zalepila, zalepila se. I brzo osušila.

Drugi dan ofarbala sam coklu i krpež farbom za beton. Bojom trule višnje. (Nikada neću shvatiti kako su joj, tako lepoj, dali tako trulo ime!?)

Treći dan, bezbojnim lakom, pardon, lakom za čamce, ofarbala sam ulazna vrata. Dupla.

Četvrti dan, ovaj put tamnobraon farbom za drvo, ponovila sam sve pragove i dovratke, a ima ih šest.

Peti dan, prozor. Trokrilni, pa još dupli. Njega sam ponovila farbom boje trule višnje. Ne fasadnom. Onom za drvo.

Šesti dan, "coklastom" farbom boje trule višnje ofarbala sam beton u špajzu.

Sedmi, nisam odmarala. Oprala sam stakla na prozoru i stakla u duplim ulaznim vratima. Ukupno, dvadeset i osam. "Staklova". Pa oribala patose u celom stanu i kupatilo. Ukupno pet. Patosa.

Sve sa uobičajeno nakarminisanim usnama i nalakiranim noktima i na nogama i na rukama, a i te boje su – boje trule višnje. I svako veče, posle ko zna kojeg tuširanja, uredno sam popravljala lak i sebe, i uredno, sa knjigom, odlazila na počinak. Groznica je nestala, nestalo je i nekoliko mojih kila, moglo je i više – a stomak je, sve urednije, a bez belog luka, počeo sasvim prirodno da se ponaša.

Žujka, moja mačka, nije. Još prvi dan pošizila je od isparavanja svih tih farbi, lakova, razređivača i bez obzira što je u kući i danju i noću sve širom bilo otvoreno, a vazduh stalno strujao – zbrisala je na terasu komšinice Zore. Koja ne voli mačke. I koja je, srećom, u gostima u Bosni.

Napolju je stalno bilo oko trideset i sedam stepeni, ali i napolju je stalno pirkalo, cokla je bila u hladovini, od smokve i jorgovana, a drvenarija u hladovini od stogodišnjih debelih zidova.

Prvi put u svom šezdesetogodišnjem životu radila sam te molersko-farbarske poslove.

Naravno da je farba prvo bila pregusta, onda i suviše retka, onda – taman. Kao i četkice. Preširoke, preuzane, taman. Novine su odmah bile taman. Raširene ispod ulaznih vrata savršeno su upijale svaku kap i pomagale mi u sticanju prakse.

Novine su mi pomogle i u pranju prozora. Pored svih smišljenih, izreklamiranih i ponuđenih tekućina i magičnih krpa, najbrže i najlepše operem i ucaklim okna zgužvanim listovima novina. Prvo mokrim, onda suvim, u nekoliko poteza. Odavno sam utvrdila gradivo.

I, nijednu majicu isflekala nisam, dve suknje jesam, podove nisam, a ni stakla nisam umackala.

Promenila nekoliko pari papuča jesam. Dok nisam ustanovila da mi je najudobnije da radim bosa.

Pravi majstori bi to verovatno završili za dan-dva, istina oni ništa ne bi ni prali ni ribali – a ja sam završila za deset.

S guštom.

I, umesto mene, crkao je virus, a bogme, crkao je i tuš. Pa sam i njega sama zamenila.

E, sad! Jedno farbanje povlači drugo. Sada sva vrata u stanu, osim onih ulaznih, vrište: "Ofarbaj i nas! Vidi kako su štokovi lepi!"

Kada ću opet da pošizim, ne znam, ali sudeći po svemu, uradiću to do kraja nedelje – jer kroz ceo stan i dalje lepo pirka.

Vrišti i prozor iz druge sobe.

A i stari kredenac mi se smeška.

Nadam se, bez virusa.

Sa iseckanim belim lukom, tucanom paprikom, mašću i ‘lebom – može.

Pa makar napolju i dalje bude trideset i sedam stepeni.