Imam poseban sat na ruci pomoću koga mogu da putujem kroz vreme. Biram prošlost. Dodirujem dugme i bljesak kazaljki stapa se sa bljeskom munje. Kiša pada kao iz kabla. Magla pomešana sa isparenjima iz konjskih nozdrva polegla po zemlji. Na konju sam. Oko mene na hiljade konjanika i vojnika. Čuju se samo zveket oružja i potmuli bât konjskih i ljudskih nogu. Svi ćute. Mrki. Pokrivam sat od kiše rukom i pritiskam dugme koje osvetljava. Piše 28. jun 1389. godine. Dobro je. Tačno sam isprogramirao. Imam samo nekoliko minuta. Podbadam konja i približavam se čelu. Na nekoliko koraka od mene jaše Veliki Knez. Jašemo uporedo. Gledam ga. Prav u sedlu. Kiša mu se sliva niz lice i pada na odeždu.

Kneže – urlam da nadglasam kišu i gromove.

Kneže! Vratite se u Kruševac!

Ni pogledao me nije.

Znam šta će se dogoditi. Poginućete, Kneže, i sva srpska vojska će izginuti. Pašće Srpsko carstvo. Zašto, Kneže? Neće Vas sačekati Kneginja. Ni Jugoviće neće sačekati. Ni ostale srpske majke i sestre neće sačekati svoje. I tako će biti od sada pa sve do dana u kojima ja živim. Kroz celu istoriju srpske majke i sestre neće sačekati svoje. Zašto Kneže? Zašto zalud? Među Turcima je i pet hiljada janičara. Mnogi od njih su Srbi, Kneže. Udaraće i kasnije Srbin na Srbina. Nećete zaustaviti Turke. I sami znate da su brojniji. Velika sila. Doći će i do samog Beča. Bićemo u ropstvu pet vekova. I ovo Kosovo što je poleglo pred nama izgubićemo. Ostani, Kneže, sa svojim narodom u ovim teškim vremenima. Potrebniji si na zemlji. Sačekaj carstvo nebesko kad Bog to zatraži!

Knez Lazar je lagano podigao ruku i dva konjanika su već bila pored mene.

Izdajnik! – viknuo je Knez.

Bacili su me na zemlju i vezali ruke na leđa. Ratnik je izvadio mač i zamahnuo. Grčevito sam napipao sat i dodirnuo dugme. Fijuk sablje stopio se sa uličnom galamom. Pogledao sam na sat – 28. jun 1914. Sarajevo. Divan sunčan dan. Ulice prepune sveta. Znao sam gde ću ga naći. Prišao sam mu lagano i pozvao…

Gavrilo – okrenuo se naglo. Imao je dvadeset godina.

Prišao sam mu sasvim blizu i šapnuo…

Ne pucaj, Gavrilo!

Uhvatio me je za ruku i našli smo se u kapiji neke zgrade.

Ko si ti?

Znam da ćeš ubiti za nekoliko minuta Ferdinanda i Sofiju. Poćorek će ostati živ i komandovaće austrougarskom vojskom u ratu koji će izbiti zbog atentata. Počeće Prvi svetski rat i trajaće četiri godine. Poginuće milioni ljudi. Mnogo će stradati srpski narod… Ali, najstrašnije od svega je što ćeš svima nama na čelo staviti žig ubice. I svi ćemo biti sumnjivi. I to će nas pratiti sve do danas.

Ne pucaj, Gavrilo!

I tada sam čuo istu reč koju je pre nekoliko minuta izgovorio Veliki Knez Lazar

Izdajnik – prošištao je kroz zube. Izvadio je revolver i prislonio mi na glavu.

Zategao je obarač. Odgurnuo sam ga i pao na zemlju. U padu sam dodirnuo dugme na satu… Neko mi je pružio ruku. Ustao sam. Opet sam na ulici. Opet puno sveta. Prepoznajem moj Beograd. Gledam na sat – 27. mart 1941. godina.

Masa me nosi do Terazija. Imam još veoma malo vremena. Obraćam se čoveku do sebe…

Kako da nađem generala Simovića?

Ma, koji Simović. Ovo su komunisti.

Ko je ovde glavni? Ko vas vodi?

Nema šta nas ko da vodi. Nismo mi ovce pa da nas neko vodi.

Ovo je narodni pokret. Spontani.

Nailaze ljudi sa zastavama. Euforično viču. Ulazim među njih.

Na jednom sanduku stoji čovek i završava govor rečima…

Bolje grob nego rob! Bolje rat nego pakt!

Penjem se na "govornicu". Vičem…

Nije istina! Postoji nešto između groba i roba. Postoji pamet. Postoji život. Postoje deca. Ne moramo sve naše živote da živimo u krajnostima! Za deset dana bombardovaće Beograd. Opet će biti rata. Opet ćemo ginuti. Zašto? Šezdeset strašnih godina će proći u kojima ćemo proklinjati ovaj dan…

Okupljeni urlaju. Bacaju me na zemlju. Udaraju… I po treći put čujem istu reč.

Izdajnik!

Braneći se od udaraca pritiskam i poslednji put dugme na satu. Opet mnogo ljudi oko mene. Opet lep dan kao u Sarajevu. Zastave. Parole. Slike. Na satu piše 28. jun 1989. I treći Vidovdan. Gazimestan. Tu sam bio pre nekoliko minuta, a pre šest vekova. Jedan čovek promuklim glasom govori. I crkva je tu. Masa kliče. Zloslutnost se nadvila nad polje. Moram da kažem nešto…

Ne slušajte ga! On donosi zlo. Budi u vama ono što će uništiti srpski i mnogi drugi narod. Raspašće se zemlja. I Srbija. Biće stotine hiljada izbeglica. Mrtvih. Ubijaće se zbog vere. Niko više za mnoga vremena neće moći to zaustaviti. Bićemo izolovani. Žigosani. Na pragu nestajanja…

Reč izdajnik koju izgovara čovek do mene a masa prihvata gubi se u daljini…

Sat na ruci počinje da se pali i gasi. Titra mi pred očima… Štuke nad Beogradom. Saveznici nad Beogradom. NATO nad Beogradom. April u Beogradu. Vreme je letelo… Čuo sam glasove…

Trst je naš!

Život damo, Trst ne damo!

Udri! Ubij!

Obešeni na Terazijama.

Srbi na Srbe na Terazijama.

Otvaram oči. U svojoj sam sobi. Skidam sat s ruke i razbijam o zid. Pisalo je 28. jun 2001. Vidovdan. Palim cigaretu i gledam kroz prozor. U dvorištu na stolici sedi gđa Elza. Nemica. Udala se za Srbina i ceo život provela ovde.

Ima blizu devedeset. Sećam se dana kada sam pošao na demonstracije zbog upada Rusa u Češku 1968. Pitala me je…

Gde išla ti sada?

Na demonstracije! Pa zar ne znate da su Rusi ušli u Češku?

Znam – pozvala me je prstom da joj priđem i tiho na uvo mi rekla…

Znaš li šta sam rekla moj suprug Stevan kad je izašao iz zarobljeništvo i povela me sa sobom u svoja Srbija? Rekla sam mu…

Steva! Vi Srbi jedan mnogo budalast narod i nećete dobro proći kroz život.

Vi imala za to jedna mnogo bolja reč od nas u nemački jezik.

Vi se mnogo… kako vi rekla… stavila je ruku na čelo i pljesnula rukama od sreće.

A da, setila se… Vi se mnogo kurčila!

Nasmejala se starački vragolasto.

Tada sam imao dvadeset godina i bio sam ljut na nju.