Jednu premijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu nikad neću zaboraviti zato što je pamtim po zlu. Ne zbog predstave, ne sećam se ni koja je bila, već zbog niza nesretnih događaja koji su se umalo završili mojim privođenjem u stanicu policije. To je bila ako ne prva, onda sigurno među prvim premijerama u mom životu. Od tada me prati taj uporan osećaj da će mi se garantovano desiti neki blam na premijeri. Iako je to bilo mnogo davno, kad god prođem pored JDP-a, setim se toga.

Nekoliko dana pre te premijere dobila sam na poklon nabudženi pozlaćeni upaljač od meni drage osobe koji, bez obzira na ekstremnu ružnoću i žutilo, nisam želela da izgubim. Za to veče, od sestre sam pozajmila neku garderobu koju je ona odobrila i srebrnu narukvicu u obliku DNK spirale za koju nije dala blagoslov ("izgubićeš je, znam te"). Već u toku prvog čina počela sam da prepipavam džepove i grozničavo preturam sadržaj tašne sluteći da upaljača nema. Tu je sigurno, nije mogao da ispadne. U stvari, možda je ispao kad sam krišom vadila karmin iz nesesera i mazala usta. Komšija u redu pored mene već me gleda sa negodovanjem i cokće, nervira ga to što sam se uzmuvala. Dekoncentrišem ga, shvatam i uvažavam. Primirila sam se malo, kao gledam predstavu, ali ne mogu da pohvatam radnju jer u glavi motam drugi film. Ako je ispao iz tašne, onda je verovatno pao tik do mojih nogu. Težak je ko tuč pa je pao ravno, nije mogao da podleti ispod sedišta u redu ispred mene. Glumim da mi se zarozala čarapa i rukom pretražujem pod. Kesica od nečega, iskorišćena pozorišna karta. U pauzi između činova ponavljam detaljan uviđaj. Ništa. I po završetku predstave ne gubim nadu, mada se u mislima opraštam od poklona. Nema veze, i tako je upaljač bio ružan.

Đavo mi sutradan ne da mira. On je tamo negde, znam da sam ga unela u pozorište. Krenem tako ubeđena da će neka poštena čistačica-nepušač naleteti na sjajnu stvarčicu i ostaviti je na biletarnici ili već negde. Objasnim problem, nema ništa na biletarnici, kaže čovek, ali vi uđite i potražite. Proba je u toku, glumci su na pozornici, nikoga na sedištima u sali. Za mnom je krenuo jedan čovek srednjih godina kome nije bilo jasno šta hoće ta studentkinja. Upalio je malu lampu da bolje vidim teren. I čim je snop svetla obasjao pod ispod mog sinoćnjeg mesta ugledala sam – spiralnu srebrnu narukvicu. Sva srećna, zgrabim narukvicu. Portir me uhvati za ruku, kaže polako gospođice, vi ste rekli da ste izgubili upaljač. Da, jesam, ali nisam primetila da sam izgubila i narukvicu, biće da mi je sinoć skliznula sa ruke dok sam tražila upaljač. Ne, ne, ne može to tako. Ne da mi narukvicu, ja ga ubeđujem da je moja, tj. sestrina, a ona ni ne zna da sam je nosila, ubiće me ako joj ne vratim.

To je samo jedan deo blama. Dok smo se portir i ja otimali oko narukvice, proba je prekinuta. Glumci su prvo gunđali zbog buke u dnu sale, a posle su se živo uključili u dramu. Sedela sam, sad već kao osumnjičena, portir mi je uperio lampu u lice i krenula su pitanja. Da, ja sam izgubila upaljač, kad, sinoć na premijeri, a čija je onda narukvica, pa moja, rekla sam vam već sto puta, a zašto niste rekli da ste izgubili i narukvicu, pa, zato što nisam znala, i to sam vam već rekla, a gde je onda taj upaljač, ha, ha, pa ne znam, pitajte čistačice. Tokom istrage, posebno su prema meni bili surovi dvoje veoma poznatih glumaca, čija imena sada neću navesti, s tim što se glumica ponašala kao upravnica konc-logora.

Izašla sam iz pozorišta crvena kao bulka, proklinjala sam sebe i što sam se rodila, i što sam išla na premijeru, i tog što mi dade taj upaljač. Narukvica je zadržana u hramu kulture, rekli su mi da mogu da dođem po nju za 15 dana ukoliko se ne javi prava vlasnica. Valjda su mislili da sam klepotomanka.

Posle dve nedelje, došla sam po narukvicu. Nisam imala kud, sestra će kad-tad pitati gde je njena DNK spirala. Srećna okolnost je bila ta što do tada nije primetila da joj nešto nedostaje u kutijici sa nakitom. Imala sam dovoljno vremena da se priberem posle prvog pokušaja, tešila sam se da nemam čega da se stidim, da nisam lopov, da su oni zli ljudi… Na biletarnici sam hrabro, sa mirnoćom na kojoj bi mi Buda pozavideo, iznova iznela svoj problem. Samo, sad sam promenila strategiju. Našminkala sam se i obukla bogato, tj. pozajmila sam maminu bundu, i nabacila štikle. Dok sam objašnjavala o čemu je reč, bila sam vrlo kul i odbila da uđem unutra. Nije taj čika na biletarnici znao da sam u strahu od ponovnog susreta sa onim groznim glumcima, pa sam zato blago arogantno rekla da veoma žurim i zamolila ga da mi donese moju spiralnu srebrnu narukvicu koju sam izgubila pre dve nedelje, ali sam bila, znate, u Njujorku pa zato tek sad dolazim da je pokupim. Sećam se da me je odmeravao od glave do pete dok sam dizala nos nebu pod oblake i glumatala zauzetu mladu bogatašicu. Nema problema, gospođice, reče i za minut mi donese narukvicu. Stavila sam je u lakovanu tašnicu i koketno se zahvalila. Za upaljač nisam pitala, naravno, time bih se odala.

Poštovani glumci, tek da znate, to sam sve vreme bila ja. Jedina i prava vlasnica spiralne narukvice. Upaljač možete slobodno da zadržite, nije me briga.