Odevni predmet o kome je reč, američka vojnička jakna M65, stekao je slavu, imidž i popularnost neuporedive sa bilo kojim drugim odevnim predmetom na planeti. Ta je jakna proizvod dugogodišnjih istraživanja i procena Armije SAD (Kopnene vojske) od Drugog svetskog rata nadalje. Naime, u Drugi svetski rat američka pešadija ušla je u onim kratkim jaknama engleskog dizajna, do struka, ali im to nije bio problem dok nisu došli do kontinentalnih ratišta; borili su se prvo po Pacifiku, gde je toplo. Onda se 1943. pojavila prethodnica naše slavne jakne: veoma sličan kroj, ali sa dugmetima, od jakog pamuka, sa četiri džepa, bez kapuljače skrivene ispod okovratnika. Uskoro je ta jakna dobila zimski uložak i krzneni okovratnik, kako se napredovalo na sever kroz Italiju, a onda i kapuljaču. Imao sam jednu takvu, kupljenu na buvljaku u Parizu (Porte de Clignancourt), ali sam je u trenutku slabosti poklonio jednom prijatelju, a ionako mi je bila prevelika. Kasnije sam naučio da ta vrsta jakne nikada nije prevelika, ali je bilo kasno.

Današnja, klasična verzija M65 javlja se sredinom šezdesetih godina (65 ne znači nužno godinu uvođenja modela kao kod nas; Ameri imaju svoju skrivenu logiku u nomenklaturi naoružanja i vojne opreme). Osnovna namena je za pešadiju na terenu u umereno kontinentalnoj klimi, dakle Evropi i većem delu SAD. Ideja je bila da pruži razumnu zaštitu u prirodi na temperaturama od nule do dvadesetak stepeni Celzijusa, sa zaštitom od kiše i vlage; dopunska zaštita je umetak od najlona i celuloze za niže temperature. Za ozbiljniju zimu predviđena je zimska jakna ("parka"), duža i bolje postavljena, sa spoljnom kapuljačom (bilo ih je više vrsta, a zadržala se današnja, do kolena, sa veštačkim krznom na kapuljači).

E, sad: odakle takva slava i popularnost prostoj vojničkoj terenskoj jakni? Trag tog fenomena vodi u američku noviju prošlost, u doba Alena Ginsberga, Keruaka i onoga što se zvalo "bitnici" (od Beat Generation). Taj oblik supkulturnog života oblačio se kod Armije spasa i u prodavnicama vojnih viškova, jer je bio notorno i poslovično švorc (Salvation Army counter…; Lenard Koen). Vojnička jakna bila je definitivno najkvalitetniji i najpraktičniji odevni predmet za male pare; osim toga, reč je o generacijama koje su videle Drugi svetski i Korejski rat sa one nezgodnije strane i vojnička jakna postala je i ostala veteransko obeležje i statusni simbol, a veterani su imali besplatno školovanje na univerzitetima i tako malo pomalo…

Ipak, jaknu M65 konačno je kao planetarni fenomen uveo Vijetnamski rat. Tu imamo jedan paradoks: kod nas tu jaknu zovu "vijetnamka", iako se tamo, od 1961. do 1975, nije nosila: previše je vruće za nju, naime. Bilo je vrlo malo izuzetaka: jaknu M65 fasovali su vojnici koji su morali na velike nadmorske visine u Anamitskim Kordiljerima (oko i preko 2000 metara) i posade helikoptera koje su letele na te visine, ali njih je bilo veoma malo. Tada se pojavila i retka varijacija od tankog, jakog rip stop tkanja kamuflažnih boja, proizvedena u malom broju primeraka upravo za tropske uslove (ponosan sam vlasnik jedne takve jakne od 1971. godine). Standardna tropska jakna na jugoistočnim ratištima (Vijet Nam, Laos i Kambodža) bila je od tankog jakog pamuka, sa onim velikim ukoso krojenim džepovima koji imaju na dnu rupu da se cedi voda. Imao sam i takvu, ali mi je jedna ćerka otela.

Dakle, jaknu M65 planetarnim fenomenom učinili su antiratni aktivisti u SAD, pretežno razočarani veterani, od 1965. nadalje u demonstracijama i protestima. Komplet hipi generacija, dečaci i devojke, oblačila se namerno i smišljeno u te jakne sa raznim aplikacijama da bi izrazila svoj politički stav i solidarnost sa veteranima koji su ustali protiv rata. Jakna M65 postala je politička izjava, demonstracija nekonformističkog i pobunjeničkog stava; često kombinovana sa antiratnim simbolima i oznakama divizija i pukova. Tu su jaknu kasnije nasleđivale nove generacije istog političkog opredeljenja i tako do dana današnjeg.

U međuvremenu je jakna M65 polako postala opštepopularna odeća svih mogućih slojeva, naročito kod nas. Pre svega, proizvedena je u desetinama miliona primeraka po originalnim specifikacijama Armije SAD koje su prilično stroge i kasnije stigla na sve moguće buvljake i prodavnice vojnih viškova; onda su uleteli falsifikatori sa svojim verzijama i varijacijama, odreda lošeg kvaliteta. Originalna boja je maslinastozelena ili kontinentalno kamuflažna; odnedavno ih ima i crnih. Rajsferšlus je – po pravilu – mesingan sa krupnim zubima, mada ih je bilo i aluminijumskih (do kraja sedamdesetih). Ima četiri povelika džepa i kapuljaču ispod kragne; vrpca oko struka priteže se za bolju izolaciju, kao i elastična vrpca na donjem obrubu; rukavi se mogu stesniti oko članaka. Dok je nova i do dva pranja odbija kišu, ali se to može obnoviti izvesnim preparatima. Sa zimskim uloškom koji ima i rukave štiti iznenađujuće dobro. Što je veća, to je bolja, pa makar vam rukavi visili do vrhova prstiju. Traje beskonačno, ako je pazite.

Što se modnog ugla tiče, M65 postala je deo one kategorije koja se dade opisati kao casual no–nonsense stil, u kombinaciji sa farmerkama, čizmama na šniranje i džemperima. Bolje je kad je čista i bez aplikacija koje se ne mogu objasniti. Kamuflažne boje su za izbegavanje, jer je taj dizajn kod nas kompromitovan, kao što znate. Maslinastozeleno je idealna neutralna boja. A najvažnije je to što vam je u toj jakni lepo, udobno i sigurno-toplo – i što vam u džepove stane sve što treba.