Bila je to godina kada je državna reprezentacija u tenisu u velikom stilu zakoračila na međunarodnu scenu. U čuvenom Dejvis kup susretu između Jugoslavije i Francuske 1985. godine, u beogradskoj hali “Pionir”, naša je zemlja – predvođena Bobom Živojinovićem i Goranom Prpićem – nadmoćno trijumfovala nad favorizovanim “trikolorima”. Ovaj događaj, međutim, ima i svoju tajnu istoriju prepunu živopisnih detalja. A iza scene, jedan tada još devetogodišnji dečak pronašao je u hodnicima hladnjikave i mračne dvorane svoju epsku avanturu.

Moj stariji brat bio je jedan od zvaničnih skupljača loptica na tom takmičenju, a meni je preostalo da sate i sate provodim sa roditeljima na tribinama. Mečevi su dugo trajali, bili su iscrpljujući, kako za igrače tako i za publiku, a ja sam pokušavao da se zabavim i skratim sebi vreme kako sam znao i umeo. Okej, navijamo za naše, to je baš super, ali čitavu večnost sedeti na stolici gledajući kako teniseri prebacuju lopticu preko mreže, bio je više nego ozbiljan izazov za dete koje tek što je krenulo u treći razred osnovne škole.

I šta ću, u pauzama ustanem i krenem da se muvam po “Pioniru”. U to vreme, srećom, nije bilo nekog posebnog obezbeđenja, a verovatno ni mali dečak nije bio u fokusu pažnje čuvara reda, osim ako nije izgubio roditelje negde u gužvi. Bazajući tako po dvorani, nekako sam pronašao put do prostorija gde su bili smešteni francuski igrači. Tu su se odmarali od mečeva, spremali za naredne duele, bavili se strategijom i taktičkom pripremom; sve u svemu, falio je samo onaj znak “Ne uznemiravaj”, koji se kači na vrata hotelskih soba…

Odvažim se nekako, pokucam, uđem i od prisutnih, pomalo zblanutih tenisera zatražim autogram na papiriću koji sam već izvukao iz džepa. A u prostoriji Janik Noa, Anri Lekont, Gi Forže, Tijeri Tulan… Sve same zvezde belog sporta! Prva dvojica su bili šampioni Rolan Garosa u dublu 1984, a Janik Noa je godinu dana pre toga u Parizu osvojio grendslem titulu i u singl konkurenciji. Sa svojim prepoznatljivim imidžom i dugačkim rege dredovima koje je furao, Noa je više podsećao na rok zvezdu nego na tenisera.

Jednom kada sam probio led, često sam ulazio kod Francuza u “štab” tražeći autograme. I domaći, ali i malobrojni francuski navijači, već su bili primetili klinca koji bez zadrške ulazi kod gostujućih tenisera. U tih par dana koliko je trajao Dejvis kup, postao sam stalna veza francuskog tima sa “spoljnim svetom” i fanovima koji su, uz moju malu pomoć, hteli da dobiju potpis slavnih sportista. U to vreme je, inače, bilo popularno domaće “kolekcionarstvo”, a puno ljudi je iz hobija sakupljalo značke, salvete… Autogrami poznatih ličnosti posebno su bili na ceni.

Iz ove perspektive gledano, ne čudi me što su Francuzi tako glatko izgubili od naših tenisera, koji su na papiru bili autsajderi. Ljudi nisu mogli da predahnu kako treba i skoncentrišu se za naredne mečeve jer im je jedna mala napast stalno remetila preko potreban mir. Pojavljujući se tako već stoti put kod francuskih igrača, odjednom – sasvim nova situacija. Nigde nije bilo glavne zvezde tima! “Gde je Janik Noa nestao, malopre je bio tu”, sigurno da sam pomislio tada. Upitno sam pogledao Lekonta i drugove u nameri da saznam gde im je kapiten. Oni su samo slegnuli ramenima, u fazonu ‘nemamo mi pojma’.

U tom momentu, veliki beli frižider-sandučar koji se nalazio u ćošku prostorije počeo je čudno da brekće. Šta je sad ovo, još samo treba da im eksplodira mašina… Zabrinuti Anri Lekont mi je rukom pokazao da proverim šta se dešava. Prišao sam, otvorio oprezno frižider i – bam! Iz njega je, poput čupoglavca iz kutije, naglo iskočio “smrznuti” Janik Noa glasno se smejući. Čovek nije imao više kud, morao je negde da se “sakrije” od upornih tražitelja autograma. Francuzi su popadali od smeha, a ja, propisno štrecnut, nekako sam došao sebi od iznenađenja.

Taman kad sam krenuo napolje, vikne mi Janik na engleskom: “Hej mali, stani”. “Do you speak English?”, upita me teniser. “Little”, odgovorih, pokazujući mu rukom da nisam sasvim siguran u to svoje znanje. Umesto novog pitanja, Noa je tada sa ruke skinuo znojnicu i pružio mi je. “For you”, reče Francuz.

Kako sam se samo osetio srećnim i važnim u tom trenutku. Čuveni Janik Noa mi je dao svoju znojnicu, ej! Bila je, sećam se, zelena, žuta i crvena, sva u rastafarijanskim bojama… Znojnica je bila iskrzana od nošenja, videlo se da ju je koristio na mnogim mečevima. Bilo je to neko sasvim drugačije vreme, a tada čak ni najbolji teniseri nisu dobijali opremu “u tonama” kao danas. To što je baš meni dao svoju sportsku “amajliju” bila je zaista velika čast. I zato, ako ikada negde ponovo sretnem Janika Nou, pitaću ga seća li se Dejvis kup meča sa Jugoslavijom te davne 1985. godine. Onda kada je u nadrealnoj epizodi morao da “beži” u frižider kako bi se na trenutak sklonio od mnogobrojnih fanova i skupljača autograma u Beogradu.