"Hej, Lenka, ovo dete je rođeno u Bačkom Jarku", viče čika Đura, naš školski lekar i doziva svoju medicinsku sestru.

Stojim pred doktorom Đurom Štraserom, začuđena što mesto mog rođenja izaziva ovakve reakcije kad on poče: "Završio ja medicinu i dobio prvi posao. Juni. Krenem fijakerom iz Sremskih Karlovaca za Bački Jarak. Uranim. Oko šest sati ulazim u selo. Bački Jarak sav osunčan, vredne Švabice pootvarale one velike kapije na lepim kućama, vide se uredna, bogata dvorišta, ruže procvetale u avlijama i na šoru, miriši lipa… Beše to, lepe moje, tridesetih godina. Zadivljen prizorom stigoh do crkve, kad tamo sila ljudi, čekaju svog doktora!" "Nema više crkve, čika Đuro", prošaputah. "Znam, dete, znam", setno će dragi doktor karlovačkih đaka koga smo svi zvali toplo i prisno, naš čika Đura.

Pričali su mi da je proleće poranilo te godine kad sam se rodila i da je moj brat okitio kapiju, prozore, čak i čardak, slaveći dolazak sestre na svet. Uživala sam u tom mom Jarku, na njegovim širokim ulicama, nesputana u igri i radostima detinjstva. Bilo je tako lako biti srećan, svi smo bili jednako siromašni i svi jednako zadovoljni životom. Pamtim trčanja po toploj i mekoj prašini, potom po lokvama posle letnjih pljuskova, neobična uzbuđenja u doba vršidbe kad vršalica ide od kuće do kuće i kad smo, ma gde da budemo, mi, deca, uvek smetali.

Pamtim i neobične slike, izbledele doduše, kad u naše dvorište ušetaju Evika i Nanika, naše Švabice, starije gospođe, u prelepim haljinama sa kragnicama i karnerima, i neobičnim keceljama koje se kopčaju na leđima. Naše mame odevale su se drugačije pa su ove dve sestre budile svojom pojavom radost u nama, a naročito džepovi na njihovim keceljama. Iz njih su vadile neke lepe i mirisne poklone i sa osmehom ih nama delile. Jednoga dana zapitala sam mamu zašto već dugo nema naših Švabica, i dobila odgovor da su otišle među svoj narod i da će biti mnogo srećnije.

Onda sam sa tatom išla na Čenej. Dugo smo se vozili od kuće do kuće, za koje mi rekoše da su to salaši. Tada sam zavolela salaše. I vašare sam zavolela, jednog leta, kad su me poveli sa sobom u Temerin. Opčinjenost vašarskim šarenilom dugo je potiskivala sve druge utiske, ali prvi odlazak u Novi Sad nadmašio je čaroliju vašara. Uljudno sam se javljala prolaznicima, gledali su me sa smeškom, bila sam zbunjena što otpozdrava nema, a brat i njegovi drugovi ludo su se zabavljali. Onda je došlo školsko doba. Radosti su se umnožavale. Osećaj da svaki dan donosi neki nov izazov, da izazovi teraju na akcije, da akcije imaju svoje junake, da junaci postaju drugovi, da drugovi tako blaženo srećni izgledaju na fotografijama i kad im kroz zepe vire prsti i kad tako ushićeno zure u neku kutiju, u izlogu prodavnice u Sarajevu, na prvoj ekskurziji, posle reči učiteljice da dobro zapamtimo da smo videli televizor.

Čarolije školskih raspusta sve su nadomeštale. Prvo su nas slali kod svojte po Vojvodini. Posle smo, a bilo je to kad se završi peti razred, odlazili u Bosnu. Pisali smo duga pisma onima koji su ostali u selu, a oni odgovarali da se daju najbolji filmovi i da celo društvo ide svako veče u bioskop, da je ringišpil odličan, da su italijanske pesme čista lepota i da ima i nekih američkih koje ću zavoleti, da je naša reprezentacija igrala protiv neke zemlje, da se radio slušao na ulici i da je svaki gol propraćen takvim oduševljenjem da je celo selo podrhtavalo od navijanja i radosti, i da je vreme da se vratim. Vraćala sam se, uzdrhtalog srca i željna svoje ravnice, noseći sa sobom boje i mirise Bosne.

Moj Bački Jarak imao je izviđače, pa ferijalce, imao folklorne družine i mnogo, mnogo zaljubljenika u sport. Imao je igranke sa živom svirkom, radosti i povoda za radovanja, vazda. Nije imao reku, ni bazen pa nam je celo detinjstvo prošlo u obećanjima "bazen samo što nije". Vozom se kretalo ka novom životu, putovalo se u škole u Novi Sad, a posle nastavljalo putovanje na posao u grad. Najveći deo stanovnika počinjao je to putovanje sa petnaest godina a završavao sa odlaskom u penziju.

Pamte Jaračani i da je Džeraldina Čaplin zavolela punjene paprike baš u njihovom selu, da su jednu lepoticu dali Jugoslaviji i da su imali pobednika kviza "Pojedinac protiv televizije", sedmogodišnjeg dečaka (znao sve zemlje i sve zastave sveta), da je jedno celo leto ogromna slika u prozoru bioskopa svedočila o poseti jaračkih pionira i učiteljice Leposave Kuzmanović Čupić glavnom gradu i Titu. Stari Jaračani, ovih dana, često se sete komšije Johana Valrabenštajna, koji je znao reći: "Ma, kakav dugoročni program ekonomske stabilizacije, deco? Kadgod se to zvalo bankrot!" Šta bi deda Joca rekao da je doživeo hiperinflaciju? Nešto nisam sigurna jesam li od njega čula da je kralj Aleksandar Karađorđević, na putu za Suboticu, predahnuo u Bačkom Jarku i u jednoj kući, u glavnoj ulici, popio limunadu.

Sigurno je to da sve češće špartam starim Jarkom. Stevan Raičković u pesmi Kuća napisa: "Sve što je bilo – čega nesta… Ja znam da nekud traži mesta!"