Starim. Sve više to uviđam. Sve češće zatičem sebe kako razmišljam koliko nam stvari zaista treba. Kad sam bila mlada i željna svega, sve mi je bilo potrebno. Mladost je, sama po sebi, vreme živih želja i velikih snova. Mladost je vreme mnogih nadanja i stalnih planiranja. Mladost je vreme odlučnosti, brzine, spretnosti i spremnosti da učimo, radimo, menjamo, započinjemo. Kad smo mladi, zagledani smo u budućnost koja će nam biti blistava i u kojoj ćemo ispuniti sve želje. Zbog svih kriza i nemaština u kojima se lomilo naše detinjstvo i naša mladost, bili smo željni da imamo sve. Želeli smo sve ono što smo gledali u stranim časopisima i što nismo mogli da priuštimo sebi. Mladost je bila jedna neprestana želja.

Dok sam studirala, živela sam u iznajmljenim sobama u kojima su bili stari kreveti sa federima koji štrče i rasklimatani ormani u kojima je mirisalo na prašinu i vlagu, čija su se vrata zatvarala uz škripu i stalno otvarala. Ako hoćeš da ostanu zatvorena, moraš da ih podglaviš listom papira presavijenim više puta. Taj nameštaj je pamtio bolje dane pre nego što je dospeo u studentsku sobicu, a ja sam maštala kako ću jednom imati svoj stan i kako ću kupiti nov nameštaj koji ću ja da biram. Volela sam da prolazim beogradskim ulicama uveče i da gledam kroz osvetljene prozore visokog prizemlja. U uglu meka svetlost lampe koju ne vidim, ali je zamišljam kako stoji pored neke fotelje, koju takođe samo zamišljam. Vidim red knjiga ili dva reda pri vrhu police ispod samog plafona, a zamišljam biblioteku preko celog zida od poda do plafona. Na bočnom zidu viri ćošak neke slike u širokom ramu boje starog zlata. Toplo je, sigurno i ušuškano. U toj sobi živi neko srećan, ko može da čita u svojoj fotelji, obasjan lampom baš po njegovom ukusu.

Kućili smo se devedeset treće. Nismo mogli da izaberemo čudniju godinu. To je bila godina koja se može opisati jednom rečju: nestašica. Čim imaš neke pare, kupuješ šta možeš. Čim vidiš bilo šta u prodavnici, kupuješ ako možeš jer ga za pola sata više neće biti. Stvorili smo impuls da kupujemo čim možemo i sve što možemo. Prvi nameštaj koji smo kupili za iznajmljeni dvorišni stan bio je sa buvljaka, ništa bolji od onog studentskog, samo što smo sad smeli da popravljamo vrata. Konačno je nešto bilo naše.

U narednim godinama rasle su nam mogućnosti i kupovali smo sve što možemo. Moja majka je smatrala da treba da se kupuje najkvalitetnije, a dok ne skupiš dovoljno para za to, štediš. Zato u njenom stanu, koji sam nasledila, stoji nameštaj koji će i mene nadživeti. U našem stanu je gužva. Kupili smo novo, a nemamo srca da bacimo staro. Lome se u nama traume i život u nemanju. Kako da bacim šporet? Pa rade mu sve četiri ringle. Dobro, ne zatvara se rerna i curi u posudu ispod i otišao je tajmer, ali šporet radi. Rat u kući. Oboje bismo da ga sačuvamo, a svesni smo da treba da ga zamenimo, ali dolazimo do tih zaključaka u različito vreme, pa se nešto kao sukobljavamo. Živo se sećamo kada smo imali samo rešo na kome su svetlucale iskre budućeg života kada ćemo ostvariti sve želje i snove.

Šta nama zapravo treba da bismo osećali sreću, mir i spokoj? Za mir i spokoj treba, između ostalog, i da ostarimo, a ovo prvo je individualno i promenljivo. Da li smo srećniji sada, kada smo se okružili sa više stvari? Da li bismo sada kupovali manje da smo nekada imali onoliko koliko smo želeli? Da li smo morali da prođemo kroz gomilanje, pa da osetimo da nam je potrebno sve manje? Da li je bilo potrebno da ispunimo želje pa da one izgube snagu, ili je bilo dovoljno samo da ostarimo pa da nam se želje smire i utihnu?

Skoro celog života se pokrivam istim jorgančetom i istim ambasador ćebetom. Ne znam tačno kada smo ih kupili, ali to vezujem za 1976. godinu, kada smo se uselili u stan. Lio jorgani i ambasador ćebad važili su za najbolje u Jugoslaviji. Meni su moji bili najlepši! Kada sam otišla na studije, išli su sa mnom. Kada bih se pokrila njima, feder je manje žuljao. Kada sam se udala, ušli su sa mnom u spavaću sobu. Još uvek su dobri, posle skoro pedeset godina. Kupovali smo u međuvremenu neke druge prekrivače, ali su oni brzo prelazili u kategoriju “prekrivača za goste”, a ja sam se vraćala mom jorgančetu i ćebencetu. Ambasador ćebe traje duže od života. Mami sam, u sanduk, želela da stavim njeno najdraže ambasador ćebe, ali su mi rekli da mora da se kupi novo. Bilo koje, samo da je novo. Tešim se da na onom svetu nije važno čime se pokrivaš, jer znam šta bi njoj bilo draže.

Moje jorganče čeka da prođu ove vrućine, pa da se zagrlimo i spavamo zajedno. Najlepši se snovi snuju pod njim, i to u nastavcima, decenijama. U tim snovima nema ničeg materijalnog.