Od sveg mogućeg pribora za jelo, kašika je jedino nezamenjiva. I ne samo to: kašika je simbol prave i zdrave ishrane, dostojne ljudskog bića. Dobro sad: nož se nekako podrazumeva, pa makar i džepni švajcarac; najbolja je sremačka brisa "udovica", onako dugačka i tanka, a ostali noževi mogu – ako baš treba (bajoneti su najgori, ničemu ne služe). Viljuška – uz dužno poštovanje našim precima i njihovim "zlatnim viljuškama" (kojima su, kaže jedan moj omiljeni pisac, "jeli ljudsko meso") – nije neophodna: svaki nož, pogotovo ta sremačka "udovica", može da je zameni. Kašiku, međutim, ne može da zameni ništa – osim ako ste spremni da vruću supu ili čorbu srčete iz konzerve ili manjerke; mislim da može i tako, ako nemate kašiku; ali – zašto je nemate?

Kao izviđački starešina zahtevao sam od mojih dečaka i cura da na svaki pohod ponesu kašiku (nož se podrazumevao); to nas je spaslo gladovanja u više navrata kad smo eksproprisali izvesne količine pasulja i slanine iz raznih planinarskih i lovačkih kuća, pa ih kuvali na licu mesta (te rezerve su ionako za to bile planirane, niko se nije ljutio zbog tih naših upada). Osim toga, zahtevao sam da svako nosi u rancu izvesnu količinu koncentrata goveđe supe u kockicama; i to je bilo od velike pomoći – zbog kašika koje smo nosili.

Kaže Bora Ćosić, koji se u to razume, da "za svakodnevno preživljavanje dovoljna je jedna kašika koju neko drži u čizmi i jedan olupani tanjir, od pleha, na klimavom stolu". Tako je – ako se napravi makar i klin-čorba, što uvek može, naročito ako imamo te goveđe kocke. Umesto olupanih plehanih tanjira imali smo aluminijumske vojničke manjerke; sasvim dovoljno. Kašike su neki zaista nosili u čizmi, sa brisom "udovicom", a u džepovima su uvek imali fišek soli, komad slanine i krišku hleba. Bolje i to nego scena iz memoara Ilje Erenburga koji se seća da je svako, na ulazu u rusku radničku menzu, dobijao plehanu kašiku, a kao kauciju morao je ostaviti kapu ili čizmu. Je l’ sad jasno koliko je kašika dragocena?

Kašika je, dakle, simbol, znak i neophodno sredstvo zdrave ishrane. "Dajte nešto kašikom", zavapiće svaka gladna duša, zgađena nad "brzom hranom" sa kioska. Kašika je takođe simbol blagostanja. Molim: Miroslav Krleža u svom proročanskom romanu "Banket u Blitvi" (to se danas zove "politička fantastika", mada je više nekako realizam) iz 1934, opisuje državu Blatviju (nekako najviše nalik na Srbiju iz 19. veka, sa sve radikalima) koja gladuje vekovima. Pa kaže da se blatvijski seljak "toliko nagladovao vjekovima da se među mužicima u drugoj polovini osamnaestoga stoljeća razvio sulud i bolestan, polunabožan pokret kusalija kašičara koji su za božanstvo bili izvikali drvenu žlicu i njoj se molili kao bogu, jer im je postalo Idealom da se fažolove čorbe jedanput u životu do sita najedu žlicom. Žličari su blatvijski razvili čitavu pučku kašičarsku poeziju o hljebu i o kašiki"; itd. Razumem ih potpuno: bez kusanja kašikom nema života. Uvek ću pretpostaviti makar i tanki pašta-fažol, samo da je vruć, "Chateoubriandu za dve osobe" (citat iz jednog kafanskog jelovnika). Još ako ima i leskovačke gruvane paprike… Izvadim kašiku iz čizme (mada sam je inače nosio u levom gornjem džepu jakne, uz rezervnu municiju, pa neka zvekeće), pa sednem i jedem. Ljudi: to je vruće i tečno! Tu staru kašiku od presovanog debelog rostfraj lima čuvam i danas.

Kašike inače dolaze u raznim oblicima. Ima malih, sasvim malih za espreso, pa kašičica kafenih; pa onih s dugom drškom za mućkanje cedevite i sličnih napitaka; pa supenih koje su jedine prave i o kojima je ovde reč. Nažalost, još niko ne pravi one kašike sa drškom dovoljno dugom da bi se njima kusalo iz istog kazana s Bebom Popovićem, ali setiće se neko i toga. Moja omiljena i nikad prežaljena kašika iz detinjstva bila je iz Luftwaffe: od nerđajućeg čelika, plavo brunirana kao pištolj stare i ugledne firme Mauser, pritom još i blago asimetrična, tako da u usta ulazi prirodno (što još niko nije naučio da imitira), sa onom vazduhoplovnom ptičicom na dršci. Ostale kašike Trećeg rajha, one prašinarske kojih je ovde ostalo tušta i tma, bile su aluminijumske, sa pticom Wehrmachta, ali nekako prostačke. Vazduhoplovci su, čini mi se barem po kašikama, ipak bili veća gospoda. Tu moju omiljenu kašiku odneo je đavo u jednom trenutku, u vihoru istorije i selidbi, a do dana današnjeg nisam je zaboravio. Detinjstvo je to.

Držite se, dakle, kašike, sestre slatke i braćo moja u Hristu! Ima ih raznih: najbolje su one prostačke, plehane kao iz ruske menze; ne padajte na zlato (to smo probali), srebro i slično; može i obični mesing, mada je ta starinska, štancovana, najbolja jer je skromna i radi radnju, o čemu je i reč.

Kašiku u čizmu ili u džep, pa u svet!