Kasnim gotovo uvek. Kasnim na posao, na sastanke, kasnim na autobus, kasnim na neobavezne kafe. Kasnim kod mame i tate na nedeljni ručak. Oni, doduše, uračunaju moje kašnjenje unapred, pošto me poznaju već neko vreme.

Iako živim na tri i po minuta od škole u kojoj predajem (tačno tri i po, štopovala sam), nikad ne krenem na vreme. Zamisli, kažem ponekad sebi prekorno, zamisli kako je ljudima koji moraju da sednu u auto da bi došli na posao i onima koji, još gore, svakog dana čekaju autobus. Ali ja nikako da zamislim sebe na njihovom mestu, nikako da pomislim da bih mogla jednom da krenem na vreme, ili čak ranije, kad sam već blagoslovena životom u centru ne tako velikog grada gde je, uostalom, sve svemu blizu.

Ima ljudi koji kreću ranije da ne bi zakasnili. Takav je bio moj omiljeni filozof Žil Delez. On se panično bojao kašnjenja. Kretao bi u bioskop nekoliko sati ranije, išao bi polako s jednog kraja Pariza na drugi, a studenti bi čekali ispred bioskopa da on dođe, samo da bi ga videli, i on je dolazio na vreme, uvek i bez izuzetka. Svako ko ima zdrav odnos prema vremenu odobrio bi takvo ponašanje. Svaki odgovoran čovek našteluje sat da žuri pet minuta, i onda bude srećan kad krene pet minuta ranije, za svaki slučaj, bez žurbe.

Nekako mi se ne da da prepustim stvar slučaju. Uvek računam da će se dogoditi baš onaj slučaj koji mi odgovara, da ću uhvatiti zeleni talas, da će koncert početi koji minut kasnije, da kuriri nisu zaključali zadnja vrata tako da mogu da se ušunjam, zaobiđem dežurnog i odem pravo u učionicu dok se učenici već potajno nadaju da neću doći.

Da se razumemo, ja ne kasnim mnogo. Pet, najviše sedam minuta. Evo kako to obično biva. Recimo da imam nešto zakazano u deset, a dovoljno je da krenem u pet do deset. U deset do deset pomislim: Ihaaaj, ima još vremena, ja sam ionako spremna. Samo još da se obučem, obujem i stavim ono malo redovne šminke. Tako i biva. Oblačim se, ulazim u kupatilo i izvlačim liniju krejonom na levom kapku, pa na desnom, tražim odgovarajuću boju karmina. Uverena da nije prošlo ni dva minuta, izlazim iz kupatila, tražim ključ, punim flašicu za vodu, proveravam da li sam stavila telefon u džep, isključila ringle i spustila poklopac na gramofonu (ako je ploča na njemu), obuvam se i izlazim. Ne gledam na sat jer, sigurna sam, nije prošlo ni četiri minuta. Ne idem liftom jer živim na drugom spratu, trudim se da idem peške kad god mogu. Eto, na primer sad, kad sam krenula na vreme.

Uvek se, međutim, desi da, kad pogledam na sat, bude deset. Ravno. Svaki put se šokiram i pitam se kako je to moguće. Malo ubrzam korak ili ga ne ubrzam nimalo. I tad počinje vreme kašnjenja, kojem sam potajno već uhvatila ritam i u kojem sasvim udobno tečem. Užurbani korak čoveka koji kasni postao je moj hod. Važno je reći, takođe, da ja ne volim da kasnim. Istinski mi je žao kad me neko čeka, muči me savest i uvek se iskreno izvinjavam. Uvek kažem sebi da neću više, da ću sledeći put krenuti ranije i da je ovo zaista poslednji put da me neko čeka.

Tačno znam kad kašnjenje počinje, iako ne gledam na sat. Namirišem ga, kao kišu. Ipak, to ništa ne menja. Ne ubrzavam se da bih stigla na vreme, kao što se uglavnom ne vraćam po kišobran. Uprkos tome što znam da kasnim, nepokolebljivo verujem u vreme koje ne postoji, u vreme koje bi se uglavilo negde između pet do deset i četiri do deset, uvek mi fali tih nekoliko minuta koji bi me uverili u to da je svet sinhronizovan sa mnom, jer to vreme mora da postoji, negde, tih nekoliko minuta koji mi uporno izmiču kad krećem na posao, kad šaljem prevod u zadnji čas, kad prekasno pošaljem tekst za "Vreme uživanja". Kašnjenje je postalo onaj neophodni začin da bi se svet činio dinamičnim, i mada mrzim kašnjenje, ne znam šta bih bez njega, kada ne bih morala da smišljam novu formulaciju izvinjenja ljudima koji me čekaju po ko zna koji put, kad učenicima ne bih dala nekoliko minuta nade da će gubiti čas, kada bi sve minute i sekunde bile ispoštovane onako kako priliči, bezlično i bez pitanja. Toliko sam se srodila s kašnjenjem da mi se čini da kasnim i kad ne kasnim, uvek osećam blagi nemir kašnjenja jer znam da neću uhvatiti početak, početak će mi sigurno izmaći, pa uprkos tome ja dosledno kasnim, ponekad ne znam baš tačno gde, ali znam da kasnim.