Možda bi ova priča mogla početi sa "Bila je to ljubav na prvi pogled…", ali ne, bila je to ljubav pre prvog pogleda. Ako ćemo sasvim iskreno, bila je to ljubav na prvo čitanje. Igrom slučaja, knjiga Katmandu Stevana Pešića me je pronašla u pravom trenutku. Pronašla, okupirala i naterala da je pročitam u dahu, da joj otvorim svoje srce i predam se, baš kao što sa ljubavi i treba da bude.

Problem je nastao što mi knjiga od tada nije davala mira. Stalno se vraćala, što na čitanje, što u sećanje, i probudila je u meni silnu želju da vidim taj grad, da upoznam ljude.

O Nepalu sam pre toga znala samo osnovno: zemlja u kojoj se nalazi najviši vrh na svetu, ne mnogo velika, okružena moćnim susedima. Sa niskim standardom. Glavni grad Katmandu.

O Nepalu sam tada shvatila sledeće: otići ću i doživeću ga.

Ta želja, nekada tiha, umirujuća, ponekad snažna poput uragana koji kida dušu, držala me je sve ratne godine u Srbiji, zahvaljujući njoj sam preživela sve gubitke, bolne i teške – jer ja ne mogu umreti pre nego što vidim Katmandu, znala sam.

Nisam ništa forsirala. Želju sam puštala da raste, razvija se, da živi, bezmalo, nezavisno od mene. I putovala sam u međuvremenu. Nisam se opirala drugim putovanjima, nisam pokušavala da isforsiram svoje. Ponekad se činilo da će sve ostati samo želja, ponekad je Nepal, opet, bio tako blizu, krio se u nekim oglasima za koje nije bilo dovoljno zainteresovanih, u novcu koji je iznenada ‘iscurio’ negde drugde. Nije me to obeshrabrivalo, bar ne previše. Davno sam naučila da je posebnost prave ljubavi u odsustvu straha da će nestati, u odsustvu potrebe da je stalno sa vama. Jer, ljubav koja može da nestane zbog odsustva objekta ljubavi, ljubav koja mora biti pred očima da bi postojala, i nije neka ljubav, zar ne?

I došao je taj dan. Odluka je doneta, godišnji odmor je dogovoren, novac je sakupljen. Put me ne vodi direktno u Nepal, idem u Indiju, zadržaću se dve nedelje tamo, ‘pretrčati’ neke gradove, hramove i, posle toga, moj san će preći u drugu dimenziju svog postojanja.

Dva dana pred Put, april 2006. Obala Dunava, negde u Sremu…

Živi lanac pored veštačkog nasipa. Ljudi dodaju jedni drugima džakove sa peskom, pokušavaju, uglavnom neuspešno, da obuzdaju vodu koja rapidno nadolazi. Prolazim, nemam vremena da se zadržavam. Ja idem da pomognem mami da se iseli, kažu da će voda još da raste.

Čujem glas prijatelja, koji stoji u vodi: "Da li si čula da su u Katmanduu demonstracije? Kažu da ima i mrtvih. Užasno mi je žao."

Ja, dok stojim u vodi: "Ništa mi ne govori, očajna sam."

Ljudi oko nas počinju da se smeju. Komentarišu kako je jako dobra šala, eto, uspevamo da budemo duhoviti i u ovim teškim trenucima. Brinemo, kao, za tamo neki Katmandu koji je ko zna gde.

Samo nas dvoje znamo da se ne šalimo. Samo ja znam koliko sam stvarno očajna.

Indija. Hitam u sobu da bih čula vesti. Nepromenjeno. Pratim forume na internetu: turisti napuštaju Katmandu, plaše se. Tešim se da sam preživela rat, bombardovanje u Srbiji i da za mene demonstracije nisu strašna stvar. Pa u mnogima sam i sama učestvovala!

Uveli su policijski čas u Katmanduu, broj mrtvih raste.

Nepalski kralj je naredio da pucaju na one koji ne poštuju policijski čas.

Strane ambasade u Katmanduu apeluju na svoje državljane da napuste zemlju, situacija je vrlo ozbiljna.

Indijske vlasti prete zatvaranjem granica ka Nepalu.

Zatvaranje granica je skoro sasvim izvesno.

Datum polaska na mojoj karti za Katmandu je za dva dana. Sada već dozvoljavam očaju da me savlada. Da li je moguće? Nesuvislo razmišljam o tome da pokušam ilegalno da pređem indijsko-nepalsku granicu.

Vest me je zatekla u Jaipuru (Rajastan, Indija). Na televiziji vidim ulice Katmandua pune ljudi, ali ovaj put na njihovim licima je radost. Slave. Kralj je izgubio bitku, dozvolio je formiranje Parlamenta, demonstracije su okončane. Nepal se ponovo otvara svetu. Ja znam da se otvorio specijalno meni.

I, dva dana kasnije, dok stojim na terasi Encounter hotela u Katmanduu i gledam planine u daljini, niz moje lice teku suze. Plačem od sreće.

Istina je, u Katmanduu se oseti sopstveno srce na jedan magičan, tajanstven način. Odjednom sagledate sebe, ljubav u sebi, emitujete radost ka drugim ljudima, volite sav svet a glava se tu ne pita baš mnogo. Ne može se pogrešiti u onome što se čini u Katmanduu – kao da su sva znanja sveta baš tu, u vama, i ne postoji dilema šta i kako, unutrašnjost vašeg bića vas vodi upravo tamo gde treba. Iskristališu se snovi, nade, želje, ljubav… Strahovi nestanu.

Oduvek sam verovala u to da verno srce ostvaruje svoju želju i da baš zato čovek mora biti jako pažljiv sa onim što želi. Ono što me muči sada je: kako se ponovo vratiti? I ostati tamo.