"Čoveče, ovo je moj posao snova!", započeh razgovor sa najboljom drugaricom svog prvog radnog dana. Smejala mi se. Govori mi stalno da sam kao neko dete i da ne zna kako mogu. I zaista, ja još uvek jesam dete. Kao mala sam se oduvek igrala supermarketa sa bratom i obožavala kucanje po kasi i rad sa novcem. Maštala sam o tome da jednog dana postanem kasirka. O da, ne sanjamo svi odlazak na Mesec.

Međutim, onda shvatiš da bi taj Mesec možda i bio bolji posao (u svemiru nema nikoga). Mislila sam da mi rad sa ljudima neće teško pasti, ipak je to svega par sati vikendom. Ali onda, kao mnogi dečji snovi, i moj san je obojen realnošću. Dodajmo svemu tome danak neiskustvu, i ljude. Da, ljude. Oni su krivi za sve. Oni nisu deca. Oni nikada nisu bili deca. Deca su ljudi.

Danas, sedim ja na poslu, opslužujem sve moguće i nemoguće ljude boreći se sa voždovačkim mentalitetom i iscrpljujućom snagom kapitalizma. Ljudi se konstantno smenjuju uz najrazličitije zahteve, opaske i, meni najomiljenije od svega, poglede. Bilo kako bilo, posao kao takav nije zahtevan, ali rad sa ljudima jeste, veoma. Biti ljubazan i onda kada je to poslednja stvar na svetu za koju imaš snage, nije nimalo lako. Međutim, sve je to vrlo mestimično.

Ovde, na trafici usred tržnog centra, retko šta zabavno može da ti se desi. Možda par umiljatih pogleda sa strancima, i to je uglavnom sve.

Jedna od lepših strana rada sa ljudima su deca. Složićemo se svi da su ona nevina i iskrena bića čiji osmesi svakome ulepšaju dan. Tu na scenu stupa Vasilije.

Vasa je jedan mali slatki dečak koji svojom pojavom i najiskrenijim nevinim osmehom svima podiže raspoloženje. On povremeno svrati na trafiku, ostavi mi zgužvan svežanj novca i pita: teto, šta ja mogu da kupim za te pare? Teta uvek uredno prebroji novac i kaže mu koliko čokoladica ili sokića može danas da pojede i popije. Mi, deca, onda se lepo ispričamo i zasladimo dok nas neki zli čika ne prekine tražeći cigarete. Vasa i ja ne razumemo zašto iko bira nikotin a ne slatkiše. Mi obožavamo slatkiše.

Dečak ponekad teti ostane dužan koji dinar, ali uvek isto tako uredno i vrati. Zaista se nijednom do sada nije desilo da to nije uradio. Uvek ljubazan i fin, traži ono što može da priušti i što njegova nepca u tom trenutku žele. Danas je to bilo kinder jaje.

Vratimo se sada na trenutak gde je rad sa ljudima težak. Zaboravih da spomenem kako se među te ljude ubrajaju i kolege, ne samo klijenti. To je možda i zanimljiv deo – očekuješ razumevanje i podršku, a to se ne događa, ili je pak vrlo retko. Nekada sam više saosećajnosti i dobrote dobijala od stranaca nego od samih kolega. A nekada samo uzmem čokoladu. Mi deca tražimo odgovore u čokoladi. Ljudi, iz nekog razloga, slabo jedu slatkiše, možda je zato i ishod čitave priče sledeći…

Događaj kulminira činjenicom da sve "vrvi" od obezbeđenja. Osobe muškog pola, u uniformi i sa pištoljima oko struka, šetaju se neprekidno oko info-pulta i paze da nekome nešto ne zafali – kako radnji tako i nama radnicima. Njihov zadatak je, na primer, da povremeno prođu pored trafike i pričuvaju je ukoliko ja moram do toaleta; to se do sada nijednom nije desilo, bešika mi je u većem treningu nego što ću ja to ikada biti. Šta znam, možda je i njima zabavno ono čuveno "gde piški radnica iz trafike?". U mom slučaju, ne piški.

Takođe, zadatak im je i da paze na sve vrste krađe, lomljave, jurnjave… Nećete verovati, ali do danas nisam videla da je iko od njih pripazio na trafiku i moju bezbednost.

Nekom magijom se pojavljuje On, zaštitnik. I to svega par sekundi nakon odlaska malog, musavog dečaka. Pita me: imaš li kinder jaje? Odgovaram mu: imam, stoji ti ovde dole na… Prekida me. "Ne treba meni, nego, video sam ovog malog da drži jaje u ruci pa da proverim da li ti je ukradeno nešto?" Zbunjeno sam ga pogledala, zaista ne verujući svojim ušima i odgovorila: "Kinder jaje je plaćeno."

Dečak je Rom.