Kada se taj plakat pojavio na tabli ispred bioskopa, mama je obećala da će me voditi da gledamo; danima sam iščekivala projekciju. Devojka na platnu zvala se Anastasija, imala je crvenu kosu do ramena, avijatičarsku kapu i nije znala da se preziva Romanov. Kada je bila mala, baka joj je poklonila okruglu muzičku kutiju sa zelenim poklopcem. U njoj su na melodiju "Jednom u decembru" plesale figurice poslednjeg ruskog cara Nikolaja II i njegove supruge Aleksandre Fjodorovne. Te zime, dok je vatra pucketala u našem šporetu na drva, mama me je umotavala u gnezdo (to je kad sednem u ćošak ugaone garniture, a ona me celu spakuje u ćebe) i pokazivala mi fotografije i razglednice koje je donela sa apsolventske ekskurzije u Sovjetski Savez.

"Ovo je Ermitaž, dvorac koji smo videle u bioskopu", govorila je. Sećam se ogromnog uzbuđenja pri posmisli da mesto iz crtanog filma stvarno postoji. "A ovo je Carsko selo, tu je nekada bila Ćilibarska soba", pričala je dalje mama. "Za vreme Drugog svetskog rata, Rusi su pokušali da razmontiraju sobu i odnesu je da bi je spasli, ali je ćilibar počeo da se raspada, pa su je prelepili tapetama. Nacisti su je našli i premestili u drugi dvorac, a do kraja rata od sobe nije ostalo ništa."

Tada mi je prvi put pokazala i metalnu zelenu kutiju sa psićem na poklopcu, iz koje su ispale ogrlice sa perlama. "Ovo je ruski ćilibar, pravi se od smole. To su one lepljive suzice drveta", govorila je, a ja sam se divila perlama nepravilnog oblika, u boji mešavine javora, meda, sunca i maminih očiju dok uzbuđeno priča o stvarima koje voli.

Od Deda Mraza te sam godine poželela kutiju sa muzikom i nakitom. Kada sam za Novu 1999. godinu raspakovala poklon, pronašla sam baš to: crni koncertni klavir od plastike sa pregradama za nakit ispod poklopca. Na jastučiću za prstenje ležala je balerina u čipkanoj beloj suknji. Podijum je bio okruglo crveno postolje sa dva reda belih spirografskih linija koje su se uvijale ka unutra dok navijam mehanizam i rascvetavale ka spolja dok balerina pleše. Melodiju koju sam čula kada je balerina prvi put zaplesala, kasnije sam uspela da fizički utisnem u sebe tako što sam je zarobila u sopstvenim prstima. "To je Za Elizu", rekla je mama. Klavir se uselio u Barbikinu kuću na polici u mojoj sobi, a na proleće smo se balerina, mama i ja sa klavirom preselile u podrum. Zvuke iz spoljnog sveta koji su me plašili prigušivala sam navijanjem muzičke kutije. Dani su prolazili, balerina se vrtela u svom spirografskom krugu, a ja sam svake večeri u kutiju odlagala moje plastično prstenje i barbikine perle za kosu (plavu, žutu i roze).

U jesen 1999, otišli smo kod starog profesora klavira sa kockastim naočarima. Zvao se Jurij, bio je Rus, razočarano me je pogledao kad sam spustila svoju premalenu šaku na dirke i pitao me da li umem da čitam. "Ne umem", rekla sam. "Ti si mnogo mala devčonka. Prvo naučiš čitaš, onda možeš naučiš sviraš", rekao je Jurij. Otvorio je poklopac klavira, tata me je podigao da mogu da vidim, i Jurij je objasnio: "Vidiš, ovde nema mali ljudi koji prave muziku", rekao je i pritisnuo dirku, a čekić je udario o žicu. "Sama praviš muziku, ali prvo moraš porasteš." Obećala sam da hoću. Naučiću i da čitam ako baš moram.

Prvi put sam "svirala" sa Kaćom. Mama me je odvodila na probe hora, dirigentkinja Kaća me stavljala za klavir i učila me da držim ritam. Naučila sam šta je lestvica i da pristisnem štim-ton A kad se Kaća udari zvučnom višljuškom o kost na palcu. Kada sam konačno porasla dovoljno za muzičku školu, za klavirom me je dočekala Jurijeva supruga Tanja. Ona je imala okrugle naočare i blag glas kojim je izgovarala previše okruglo "O", jer je i ona bila Ruskinja. Kada je na prvom času otvorila poklopac klavira, iskusno sam rekla da tu ne žive mali ljudi. Onda mi je Tanja objasnila da u petoj oktavi žive ptice, u kontra oktavi vuk, a subkontra je zona duboke šume u kojoj stanuje medved. Imala sam devet godina i nisam joj poverovala. Tanja mi je pod dlan podmetala pingpong loptice kako bih naučila da zaoblim šaku i pritiskam dirke samo jagodicama. Šaka nikad nije dovoljno porasla, mada se s vremenom rastegla. Zbog toga je povremeno bolelo, svih šest godina.

Sećam se da sam na početku četvrte godine poletela od sreće kada sam u vežbanki pronašla četiri notna lista Za Elizu. Temu sam religiozno uvežbavala. Dok sam svirala pratnju na trećoj strani (A malo kroz osam taktova), zahvalno sam mislila na Kaću i smenjivala prste u udarcu: treći, drugi, prvi; treći drugi, prvi. Danas umem da odsviram samo jednu stvar.