Mrzim komarce! Mrzim ih još od davnog dečjeg doba kada sam se u selu budila sa takozvanim vodenim kapcima, otečenim od ujeda da nisam mogla da progledam. Proći će do podneva, govorili bi stariji i eventualno to malo mazali rakijom od koje su oči još više pekle. Vreme siromaštva i obnove, ko bi se još i insektima tada bavio.

Zamrzela sam ih još više jednog leta koje sam provela u prizemlju Studentskog doma "Patris Lumumba", kada su se rojevi iz zvezdarskih šuma uselili u ćoškove moje i svih ostalih soba. Bilo je i potpuno besanih noći, ali uzalud, nisam uspevala da se odbranim. I doživela sam da jedan baja bulji u moje noge vrlo dugo i upadljivo. Nije da nisu bile za gledanje, ali je razlog bio sasvim druge prirode od one koju bih ja poželela, a on je imao, blago je reći, uplašen izraz lica. "Nije zarazno, od komaraca je", uspela sam nekako da procedim. Do kraja leta sam se oblačila kao da sam član kakve stroge verske zajednice, pokrivenih ruku i nogu, a narečenog baju izbegavala u širokom krugu .

Malo-pomalo, stigle su godine beskomaračnog blagostanja, komarci su prašeni s neba i sa zemlje. I u naše krajeve stigle su raznorazne hemijice koje sam, kako sezona krene, nosila sa sobom kao dragocenosti, uvek i svuda. Za zlu ne trebalo, ako koji pretekne posle akcija zaprašivanja.

Onda je došlo ovo takozvano leto. Šatro leto, ako ćemo pravo, ali rodno, a bogami i blagorodno prema ovoj gamadi. Nisu im samo priroda i klima bili naklonjeni za rast i bujanje. I nova vlast je pokazala puno razumevanja za komaračku populaciju. Ostavljeni su na miru da rastu i množe se, onoliko koliko mogu i koliko im je dragi stvoritelj odredio monsunskim vremenom, znači, do u beskraj. Nije da nema i dalje svih onih raznih autana i raida, ali je to sve postalo skupo kao da se pravi od mošusnog govečeta ili već tako neke specijalne esencije mirisa.

Napadaju me napolju, napadaju me unutra, napadaju me budnu, i najgore od svega, napadaju kada bar malo sklopim oči. Zvuk zujanja oko glave makar jednog me budi nepogrešivo. Onda udaram mahnito samu sebe u mraku, gde god mi se učini da je izvor zvuka blizu, šopam se po čelu i kosi, pljusne i koji ozbiljan šamar, al’ ništa, nikad nijednog nisam zatekla spljeskanog na koži. Samo plik do plika.

Zapatila sam i paukove, kažu da su oni prirodni neprijatelji komaraca. Nisam dirala paučinu dva meseca, samo sam nadgledala. Paukovi su svi od reda sitni i mršavi, a u mreži nisam zatekla ama nijednog upetljanog insekta. Posle vidim, nema ni paukova, krenuli dalje u potragu za nekim miroljubivijim bubama za hranu. Jedne od skorašnjih besanih noći rešila sam da probam i "uradi sam" zamku, koja od proleća kruži internetom. Znam, znam, liči mi od početka na one recepte za razne "sankcija" kolače, ali očaj čini svoje. Plus preporuka, da je to jedna ekološka zamka i da će komarci skončati skoro bez patnje. Budimo ljudi iako smo izujedani, pomislila sam i dohvatila se alata.

Recept je zapravo alhemičarski precizan – te 50 grama žutog šećera (zašto baš žuti, mislim se i menjam ga belim, jeftinijim), te 10 grama kvasca (zašto baš 10, mislim se i odvaljujem četvrt kocke svežeg), otresume, što bi moja majka rekla. Pa voda da se greje, pa posle ohladi kao da posao neće raditi topla iz bojlera… Sve tako, potanko i precizno. Plastičnu flašu sečem napola ko nogama, pred očima mi je stalno instalacija koju gledam na internetu. Mućkam sastojke, umesto crne trake, (crno, jer komarci vole crnu boju), ja moju instalaciju obmotavam starim crnim svilenim kombinezonom. Ionako mi ovako okrastanoj neće zadugo zatrebati. I, sada će kvasac da pravi ugljen dioksid, a komarci će privučeni crnim i mirisom lakomisleno da uleću u tu instalaciju i dave se od otrovnih gasova, dok konačno ne potonu u paklenoj slatkoj mešavini. Internetske slike polovina plastičnih flaša prepunih utepanih rojeva bude u meni vrlo genocidne porive. Svako malo zagledam moj bunar želja, a mnogo češće se i dalje šljapam po golim rukama. Nekoliko kapitalnih primeraka atakuje na moje prste na crnoj tastaturi iako bubreći kvasac stoji tik pored nje.

"Ponuđen ko počašćen", mislim besno. Tumaram samnobulno po kući pola noći, premeštam onu instalaciju sa jednog mesta na drugo, ostavljam je takoreći pored uzglavlja, ali uzaman. Ujutru trčim da vidim ulov kao da sam postavila vrše negde na sinjem moru pa se radujem ulovu ribe. Neke dve bedne crne tačke se naziru u uzvrištalom kvascu, ni ne liče na komarce, više na male kuhinjske moljce sa kojima takođe živim u miroljubivoj koegzistenciji. Znači, ipak se treba držati recepta, protivno svom znanju o hrani i pravljenju kvasnog testa. Sledeće večeri spremam im novu poparu, žuti šećer tačno u gram i sve po redu… Ulovilo se nešto, jedno… Ujelo me je sto jedno, gde god je stiglo. Komarci su postali organizovani, pametni, radni… sve što mi nismo. Nijednom nije palo na pamet da uđe u nepoznati crni bunar obavijen zavodljivom svilom u kome na dnu krčka ugljen-dioksid i da se neoprezno udavi. Nisu to ljudi da srljaju i da misle da je sve što piše po internetu puka istina. Predala sam se, eko sredstva biće zamenjena teškom hemijom. Raid će opet postati moj najbolji prijatelj.

Zašto je sva ova patnja uopšte vreme uživanja, zapitaće se pametni. Prvo, jer je osećaj kad se makar i privremeno rešiš svrabeža neopisiv, drugo, jer se unapred radujem pomoru koji ću hemijom ili živom silom ipak napraviti. A treće… Nešto sam se setila jedne davnašnje pošalice iz staljinističke Rusije. Priča kaže da se jedini toalet-papir, granulacije šmirgle br. 50, zvao Staljinova osveta, i da je on tako kažnjavao nezahvalnu raju. Pa mi je nekako na plitku pamet došlo da je i ova moja i naša sadašnja sveukupna svrabež-patnja od nabildovanih, neisprskanih komaraca, nekome može biti sitna pakost i vreme uživanja dok nas, nezahvalne i neradne kakvi jesmo, gleda kako se drapamo i češemo kao mahniti.