Kao student programa "Studije budućnosti" otišla sam na zimsku školu timskog rada na Gučevu. U planu je bilo da prođemo istorijsku turu koja prati borce iz čuvene Gučevske bitke, prve rovovske bitke Velikog rata. Organizovane su nam šetnje sa vodičima, štapovima, lepim pogledom i svime što ide u takvim prilikama.

Drugog podneva studenti (iz) budućnosti krenuše koracima slavnih predaka. Bio je mart, doba stidljivog proleća, sa mnogo blata u najavi i zujanja u ušima od tišine u šumi na koju gradske uši nisu navikle. Niko pre polaska nije previše razmišljao o opremi za planinarenje, jer smo se morali opskrbiti za večernje pijanke. Tako smo se našli pet sati u planini sa slabom ili nikakvom obućom i odećom, što je donekle doprinosilo našem saosećanju sa borcima iz rovova. Ja se dohvatih štapa za planinarenje, ne zato što sam bila nešto naročito vidovita i znala kakvi me slalomi čekaju, nego zato što je to bila čitava skalamerija, pravi štap 21. veka.

Kad dođosmo do jednog mesta, blatnjavog i s barama, rekoše nam da tu negde behu rovovi. Niko nije znao kako da se ponaša kad naleti na slavnu prošlost, pa ćutasmo i slušasmo zujanje u ušima. Rovovi su uglavnom zatrpani, što je ostavilo prostora za priču o srpskom udesu – slabo nas služi kultura sećanja. Ali su se mnogi, rekoše nam vodiči, setili da traže u rovovima rudna bogatstva. Kao što to bude u ovakvim prilikama, neko poteže i pitanje časti – ti vojnici su bili naših godina, dok smo mi razmaženi jer ne poznajemo pravu žrtvu za otadžbinu. Dotakli smo se i najavljenog uvođenja obaveznog vojnog roka, ali bez mnogo udubljivanja jer je svima bilo jasno da je paralela nesrećna.

Dohvatismo se i Crnog vrha i spomenika i kosturnice palim srpskim i austrougarskim ratnicima. Sunčan je dan, polegli smo u travu, i dok nam vodič priča kako su se bitke vodile u rovovima na desetak metara između dve vojske, te su u pauzama razmenjivali cigarete, mi pravimo svoje premijerne selfije na visini od 779 metara. Trudim se da emitujem empatiju, al’ se osećam nekako budalasto kao mali Zoran u Tito i ja – od silnog svežeg vazduha samo mi se spava i jede. U naletu saosećanja rastrgla sam plazmu dok je vodič potanko pričao kako su vojnici danima ostajali bez hrane i vode, jer saborci nisu mogli da ih se domognu.

Tu, na Crnom vrhu, na kom su mnogi od nas pogoreli od nimalo stidljivog martovskog sunca, pruža se pogled na Drinu, kako krivuda između Srbije i Bosne i Hercegovine. Setih se škola u prirodi na Kopaoniku u četvrtom razredu osnovne škole, kada sam čkiljila u Kosovo kao sada u Republiku Srpsku, ne bih li shvatila kompleksna nacionalna pitanja iz prve ruke, a videla brda i polja ko i svuda okolo. Vodič nam objašnjava da je Drina izvrdala i svim suverenitetskim pobudama dveju država, te da je na par mesta ostavila male sprudove ničije zemlje. Tu smo se već ozbiljno dali u slikanje sa tom sestrom nacije, svi ponosni na njen prkosni duh koji rado prisvajamo kao nacionalnu karakternu osobinu.

Nastavismo dalje cokulama prošlosti, niz planinu, prljavi, srećni i dokoni. Zabavljala me je neodoljiva sličnost sa pionirima koji nosaju štafetu po zabitima lepe Jugoslavije. Nekom su draže druge reminiscencije, pa pevuši četničke pesme – kad smo već u gori da o istom trošku pomenemo sve pretke – al’ nit znamo pesme nit imaju veze i sa čim. Nasamariše nas da idemo strmijom stazom, te ova epizoda dobija i akcione implikacije. Niz strminu većina je išla četvoronoške, a polako smo shvatili da škola timskog rada u prirodi može da znači da neko nekome padne na glavu. Kad je neki kamen krenuo zloslutno da se kotrlja, svi smo već u glavi premotali veličanstvene odrone sa filmova.

Ali, proklizasmo nekako putevima istorije. Srećni što smo izvukli živu glavu, sa tek pokojom kaljavom nogavicom i gorkim ukusom u ustima, jer je istoriju teško zbrinuti, ali je bar stomak lako – bacismo se na pljeskavice sa pomfritom koji su nas čekali u restoranu.