Iza ove skraćenice stoji dugovečna i izuzetno korisna željeznička institucija koja se zvala "Kola za spavanje i ručavanje". Naime, željeznica, kao jedan od najvažnijih izuma devetnaestog veka, kada se još znalo za neki red, veoma brzo je došla do zaključka da putnicima treba obezbediti krevet i hranu. Za tren oka – istorijski gledano – željeznica je premrežila Evropu i Ameriku i krenula u Aziju. Prosečna brzina voza bila je otprilike kao danas u Srbiji (47 km/h), pa je putovanje trajalo. Sirotinji je bilo lako: oni su putovali na kratkim rastojanjima, pa su im dremanje u mreži za prtljag III klase i kuvana kokoš zamotana u novine, hleb, luk i slanina bili dovoljni.

Bogatiji svet putovao je na duža rastojanja: odatle Orijent ekspres kao paradigmatična slika vrhunca željezničkog saobraćaja. Ej: Pariz–Istanbul, četiri dana! U Americi i Rusiji još gore: Petrograd–Habarovsk 15 dana; Vašington–San Francisko nedelju dana! Naravno da se potreba za spavaćim kolima pojavila odmah, a za kolima za ručavanje neposredno zatim. Tako je i bilo.

Ovaj autor ima iz detinjstva najnežnije uspomene na KSR. Kao prvo, posle nekog vremena emancipovao sam se od mreže za prtljag do ležaja u spavaćim kolima jer sam porastao, pa je u tom smislu postignut porodični konsenzus. Kao drugo, tata je postao gostujući profesor u zemljama dovoljno dalekim da su spavaća kola bila neophodna. Kola za ručavanje su se, naravno, podrazumevala: standard je već bio nadmašio nivo pečene kokoške zamotane u "Politiku" i pohovanih šnicli u onoj aluminijumskoj kutiji sa rupicama koju mlađe generacije, srećom, ne poznaju. To je bio neki početak šezdesetih godina, kada je jedini problem bio kako prošvercovati dolare kupljene na crno; pasoši i vize već su bili dostupni bez problema. A zavidljivcima i socijalnim demagozima koji će me proglasiti razmaženim derištem Titovog doba odgovaram odmah bosanskom poslovicom: ne jede pitu ko ima, nego ko je navikao (sledi i ekstremno vulgaran dodatak koji možete da zamislite).

Dakle, prva spavaća kola i vagon restorani koje pamtim bili su svi od reda stara dobra austrougarska roba na uskotračnoj željeznici Beograd–Sarajevo–Mostar–Dubrovnik. Odmah se video ofucani bivši luksuz: tamnocrveni izlizani pliš i opšti dizajn besarabijske javne kuće. Posteljina je, međutim, bila bela, uštirkana i čista; osoblje uljudno i efikasno; hrana odlična, stolnjaci besprekorni, a vuklo se i zaostalih kristalnih čaša i pokoja srebrna viljuška. Slično, ako ne i bolje, bilo je u naslednicima Orijent ekspresa, međunarodnim ekspresima koji su kroz Beograd išli čak u Pariz, London, Berlin i Stokholm; o Habarovsku i da ne govorim, jer su tamo išli tata i mama bez mene, ali kažu da je bilo sjajno.

Kao već poodrasli klipan-poluhipik koristio sam omladinske povlastice, pak sam tako spavaćim kolima stizao do cele Evrope, hraneći se u vagon-restoranima – kad sam uspeo da zaradim ili od mojih otmem koju marku ili dolar; inače sam bio autostop. E, to je bio provod: kao prvo, pogranični organi budili su me tek u Jesenicama ili Sežani, kad sam se već lepo naspavao, a ne četiri puta od Beograda do Ljubljane, kao pre nedelju dana. Bio je to provod nebeski: kao prvo, putovanje željeznicom je po ljudskoj meri, jer čovek sve vidi kroz prozor. Sa neodobravanjem gledam na ove superbrze vozove, pa makar me Željeznice Srbije vozale do kraja života njihovom prosečnom brzinom; kao da se pa negde žurim… Jednom sam tako išao spavaćim kolima za Berlin, pa sam ručao u vagon-restoranu, a voz je baš išao brzo kroz Istočnu Nemačku. Pokvareni Istočni Nemci smestili su nam tako naglo skretanje na sporedni kolosek (posle su mi rekli ti iz vagon-restorana da to stalno rade, iz pakosti), pa smo konobari, kuvar i ja skupljali penzionerke i ostalo s poda.

Već preko deset godina ovaj autor svako malo putuje preko zapadnih granica; uglavnom u vagon-restoranu (Zagreb je blizu), to jest kad ga ima. Nema ga, na primer, kad je neka veća utakmica jer navijački šljam najviše voli da ga razbije i usput opljačka piće, kad su već tu. Kad ga ima, a najčešće ga ima, pogranični organi ponekad imaju primedbu: po nekom propisu svaki putnik čeka graničnu i carinsku kontrolu u kupeu u koji se ukrcao. Mi koji se ukrcamo odmah u kola za ručavanje moramo da saslušamo ritualnu pridiku na tu temu, pa organi odu dalje. Drugi problem je pušenje: Slovenci ne daju uopšte; Hrvati traže odeljak za nepušače, kao i naša vlast. Tako se dešava da dični pripadnici Trojedinog plemena (Srbi, Hrvati i Slovenci) nervozno stoje oko onog šanka u vagon-restoranu i čekaju da voz izađe iz Dobove (dabogda naučili gde je Dobova!), pa da zapale kao ljudi.

I, za kraj: mi imamo sreće. Britanci su početkom sedamdesetih rešili da ukinu vagon-restorane, pa je to izazavalo opštenarodni otpor na čijem čelu je bio ser Lorens Olivije lično, ali im nije pomoglo. Onda su smanjili gabarite svojih vagona da bi mogli da ih provuku kroz tunele za metro, pa u spavaća kola nije mogao da stane čovek normalne visine ako ne spava zgrčen; verujte, probao sam. Od vagon-restorana ostao je samo mali šank do koga ne možete da doprete od žednih Engleza, Škota i Velšana. Pa posle neko kaže da zapadna civilizacija ne propada…