‘Ajmo opet – kaže Anabela dok po-ne-znam-koji-put uzima plastični lekarski pribor za lutke. Scenarijo je isti. Ja kao dolazim kod doktora jer me kao nešto boli, ona mi kao daje injekciju i sirup, onda mi kao izvadi tri trna i plus mi stavi zavoj preko ruke. Usput mi proveri reflekse i kaže mi da opet dođem za dva-tri dana. I onda sve ispočetka.

"Kako se zoveš", pita me, imitirajući doktorku. "Jelena", kažem. Anabela se mršti.

A potom mi tihim glasom, kao da će se, ako se odviše čuje ono što mi govori, razbiti magija igre i nestvarnog, kaže: "Kumo, ti si kao Jelena, ne možeš da budeš Jelena jer si ti kuma."

Anabela ima tri i po godine. Njena mama i ja smo išle zajedno u vrtić i u osnovnu školu. Penjale smo se po krovovima limenih, zemunskih garaža, jele nezrele ringlove, smišljale pozorišne predstave, zaljubljivale u glumca iz serije "Kameleon" jer ima taj pogled. Ležale smo na prčanjskim parapetama i gledale zvezde, onda bi jedna od nas zamislila neku, od pregršt zvezdi, a druga bi trebalo da pogodi koju je tačno ova zamislila i da je pokaže na bistrom tamnoteget nebu. Gnjurale smo ispod vode, izgovarale reči koje nam prvo padnu na pamet, sve je to zvučalo kao nerazgovetno morsko mrmoljenje, a onda pokušale da pogodimo šta je tačno rečeno.

U međuvremenu smo i odrasle.

Kada mi je Maja javila da se porodila, bila sam u Nemačkoj. Bila sam ushićena i presrećna, ali i zbunjena. Novi život. Neko s kim si išao u vrtić je dobio svoje dete. Kao da je bilo juče. Sve je to hrupilo odjednom u onu erfurtsku sobu. Vreme je inače tamo, izvan svoga, prolazilo drugačije. Kao da je u isti mah bilo i zgusnutije i sporije. Bio je to vrlo živ osećaj vremena i njegovog proticanja – smenjivale su se uspomene poput pregršt malih smrti i malih rođenja.

Anabela je, kada je već malo porasla, kada god bi joj spomenuli da će da vidi kuma Jecu, trčala do kompjutera. Verovatno je mislila da živim u onom Skajp-prozorčetu.

Sledećeg avgusta smo već bili na moru. Anabela je imala godinu dana i umela je ozbiljno da se naljuti ako ne bih obratila pažnju na nju ili ako joj ne bi bilo dozvoljeno da cepka listove mirte. Mali Mogli. Predivni mali čovek sa kojim danas može da se razgovara.

"Znaš kumo, ima jedan Milutin u vrtiću i s njim se najviše družim. Kad ja ne dođem u vrtić, on plače. Svaki put."

"A ti?", pitam pre neki dan "Je li ti plačeš kada njega nema?"

"Ne", odmahuje glavom "Meni jeste žao kad njega nema, ali… nije mi baš toliko žao. A i ja sam velika."

Ivan, drugo kumče, rodio se pre dve i po godine. S njegovom mamom sam išla u gimnaziju, satima smo jedna drugoj prepričavale svakakve dogodovštine, valjale se od smeha na grčkim plažama, a onda pretrčavale do sobe dok bi nas prskalica za travnjak ostavljala skroz mokre. Ivana je pravila divne sendviče ujutru, popodne smo se prejedale u grčkim tavernama, a uveče plesale bose do besvesti. Jednom smo u Pragu, u punom autobusu ljudi koji su nosili hrane kao na piknik, sate provele gladne, osuđene na mandarine koje me je mama jedva ubedila da spakujem.

Posle nekih naših telefonskih razgovara bi me stomak boleo od smejanja, a ako bi se našla u autobusu dok pričamo preko mobilnog, putnici bi me već čudno gledali. Ivanu sam, kad god dođem kod nje, terala da svira klavir. I sada mi to nedostaje.

Kada mi je javila da je trudna (preko Skajpa) bila sam van sebe od sreće. Stvari su već nekako došle na svoje mesto i nije više bilo one potmule tuge što se neko juče više neće vratiti. Bila sam u Nemačkoj i kada se Ivan rodio. Na isti dan kada je rođena i moja majka. Tada mi se toliko vraćalo kući da mi se činilo da dani protiču kao da ih, u svakom trenu, osmatram u nekom džinovskom peščanom satu.

Ivan ima onaj šmekerski, neodoljivi osmeh. Na mamu. I muzikalan je. Na mamu i tatu. Kada nešto pevuši ili sluša muziku, lagano nogicom udara ritam.

Skoro sam bila kod njih i kada smo se igrali one čuvene igre koju valjda sva deca vole – ja kao spavam, on me kao budi – otišao je u drugu sobu i nije ga bilo nekoliko minuta. A onda se vratio, jedva vukući ono veliko ćebe sa sobom i objašnjavajući – moram da pokrijem kumu – brinući se da se ne prehladim. Ivan ume iz čista mira da prsne u smeh, izliv one netaknute, zarazne životne radosti. Predivni mali čovek kojeg bih stalno grlila.

Retko kada smo više svesni kako vreme protiče, a retko se kada osećamo i tako podmlađeno, nego kada smo u prisustvu dece. To je valjda paradoks bivanja u njihovom društvu. Ja sam kuma. I to me čini upravo sada neopisivo radosnom.