Ladočka je bio nadimak koji smo porodično nadenuli našem prvom automobilu, legendarnoj ladi samari bele boje. U život moje porodice ušla je 1990. godine, oko dva meseca posle mog rođenja. Bio je to ujedno i prvi auto kojim je moj otac upravljao, praktično odmah nakon položenog vozačkog ispita, što će reći da je imao zadatak da se ispraksira kao vozač upravo za volanom ovog ruskog diva – zadatak u isto vreme nezahvalan i izazovan.

Ideja o nastanku ovog brenda začeta je još tokom šezdesetih, kada su preliminarne razgovore na ovu temu vodili predstavnici sovjetskog ministarstva spoljne trgovine i italijanskog Fijata. Saradnja je zapečaćena finalnim ugovorom iz avgusta 1966. godine, kojim je formirano preduzeće AvtoVAZ, zaduženo za proizvodnju novih vozila. Ubrzo je izgrađena i fabrika u gradu Stavropolju, koji od 1964. sa ponosom nosi ime Toljati. Svedoci kažu da je upravo legendarni vođa italijanskih komunista Palmiro Toljati bio ključna figura u posredovanju između sovjetskih vlasti i privrednika iz Torina. U svakom slučaju, prvi automobili su sa proizvodne trake sišli 1970. godine, u vidu modela VAZ-2101, poznatijeg u narodu kao kopejka ili žiguli. Bazirao se na Fijatovom modelu 124, uz bitne modifikacije poput ojačane karoserije i kočionih ploča, radi prilagođavanja gruboj ruskoj klimi. Zvezda je rođena, a taj status će lada kroz različite modele zacementirati u narednim godinama i van granica SSSR.

Moj drug Dare, inače ozbiljan entuzijasta i ekspert za oldtajmere, tvrdi da ne postoji teren na kojem lada ne može da pokaže sve svoje kvalitete, naročito samara i žiguli. Budući da je njegov deda nekada davno posedovao žigulija žute boje, budite sigurni da je znao o čemu govori: pregledavši više snimaka na Jutjubu, uverio sam se da zaista ne postoji auto-put, livada ili poligon koji ova dva modela ne mogu da savladaju, što ih stavlja u ravan sa velikanima automobilske industrije poput renoa 4 ili pežoa 404. Možda nemaju gomilu elektronike kao današnji automobili, ali snaga motora i okretnost točkova svakako obećavaju pouzdanu vožnju i dobru zabavu. Kao što je fudbalskom timu potreban igrač sa dobrim pregledom igre, tako je iole ozbiljnom vozaču potreban auto koji će dobro da okreće gde treba i da skreće bez oscilacija – a stare lade su taj ispit položile sa svim pohvalama.

Tokom 90-ih godina, u našoj porodici bilo je sa samarom raznih zgoda i nezgoda kojih se moji danas prisećaju uz smeh, ali tada nisu bile nimalo smešne. Jedne takve zime ćale je krenuo na pijacu po kupus za kiseljenje. Upalio je motor, ali je osetio da nešto nije u redu, auto nije hteo da krene. Izašao je da pogleda, a imao je šta i da vidi – prednji i zadnji desni točak nisu bili na svom mestu, što nije odmah ni primetio jer je auto stajao uz živicu, na položenim ciglama sa te strane. Keva mi je pričala da je došao kući kao pokisao i ćutke legao na trosed.

U međuvremenu se ipak brzo sabrao i otišao do radnje u Paviljonima da kupi nove. U istoj radnji je saznao od prodavca da je tog jutra već dolazio čovek sa potpuno istim problemom i istim automobilom! Drugom prilikom, jednog leta u Dimitrovgradu, motor nije hteo da upali. Ćale vergla, okreće ključ, okreni, obrni, ne ide. Jedan drugar mog dede (i prekaljeni vozač) filozofski mu je rekao: "Vidi, Bobi, imaš oko sto razloga zašto auto neće da upali, može da bude dovod, svećice, šta god, ali ja znam dobrog majstora." Nije bilo potrebno pretresati svih sto razloga, ali onaj glavni je nešto kasnije utvrdio dotični majstor – napuklo je dovodno crevo za benzin. Taj problem je rešen, ali istog leta je iskrsao drugi, zbog kojeg smo se vratili kući na vozilu za pomoć na putu. Tu je već bio problem u filteru za gorivo, što je, po svoj prilici, bila posledica kvaliteta benzina koji se u Srbiji kupovao tokom 90-ih, na raznim mestima i diskutabilnog kvaliteta. Meni kao detetu, naravno, ništa od toga nije bilo važno; bilo mi je važno samo da putujemo i da gledam kukuruze uz put.

Posle 14 dugih godina, u koje je stalo više hiljada pređenih kilometara, putovanja i svega ostalog što čini život jednog četvorotočkaša, došlo je vreme za rastanak: s prvim danima proleća 2004. oprostili smo se od samare, predavši je u pouzdane ruke porodičnih prijatelja. Već sledeće godine prodali su je jednoj romskoj porodici. Pričali su nam da su, kada je samara stigla tamo, lokalna deca radosno trčala za njom i mahala od uzbuđenja, usput je znatiželjno dodirujući. Bilo je to lepo svedočanstvo o početku novog životnog ciklusa našeg prvog automobila. S obzirom na ladinu snagu i robusnost, siguran sam da se lepo snašla.