“Mama, tata, baba zaklala kokošku pederku i skuvala supu!”, čujem kako radosno saopštava roditeljima moj sestrić Miladin dok im trči u susret spreman da se baci u zagrljaj. Provodi letnji raspust kod babe i dede i neumorno istražuje, sa ostalom braćom i sestrama, lepote i izazove dvorišta i okolnih bašta, ulica i širokih bačkih sokaka. Čuo tako i kako deda saopštava babi da bi trebalo da strpa u lonac onu matoru kokošku što nasrće na druge kokoške. Baba se nasmejala svojim poznatim smehom, kad se celo biće ozari i telo zatrese, i dedi odgovorila da će “kokoška pederka” završiti u loncu za supu što pre. Supa je bila izvrsna.

Ovih dana saznadoh kako su roditelji tražili da se zabrani neka lektira. “Ajme, ljudi, pa da li je to moguće?”, setih se poznate rečenice sportskog novinara iz davnih dana. E, moj Mićko, šta li bi se tebi desilo, a tek tvojoj babi, mojoj mami, da su takvi čistunci bili blizu tebe pa ulovili reč “pederka”?! Čitam celog života. U šestom osnovne iščitala sam Dikensa, u osmom sam čitala ono što su gimnazijalci krišom čitali, donosili mi bratovi drugovi, u srednjoj uvek više od obavezne lektire. Tu strast prenela sam i na svoje učenike pa je lektira, ona obavezna, a tek ona po ličnom izboru, bila najlepši deo mog rada. I šta su to hteli da zabrane roditelji? U romanu Jasminke Petrović, žena, majka, saopštava svojoj drugarici da možda ima rak. Sve se događa u kupatilu, pokazuje mama jednog dečaka, koga hormoni izbacuju iz ravnoteže, drugarici svoje grudi, a klipan se uspaniči i vrti u svom zbunjenom mozgu strah da mu je mama lezba, lezbača, jezik je napredovao, žargon se promenio, dvadeset i prvi je vek! A roditelji, šta se desilo sa njima kad hoće da utiču na izbor lektire jer im se ne dopada jedna reč!? Ne mogu izbaciti iz života činjenicu da se rak događa, da su drugarice velika radost svake žene i da je rak često pobeđen ako se otkrije na vreme.

Jasminka Petrović piše dobre knjige, našle su se u lektiri. Eno ih i u bioskopima, oživljene, pa se širom naše bivše domovine sve ori od smeha, a i plače se tiho i horski. Knjige ove autorke putuju u neke daleke zemlje našoj deci kao dar, prevode se na mnoge jezike jer je svet dečiji svugde svet dečiji. Dok ne nauče da lete, mladi ljudi. Lakše i lepše se leti uz dobre knjige.

Seća li se iko one histerije, devedesetih godina, kad su neki “dušebrižnici” počeli da se iživljavaju nad delima Branka Ćopića i da ih izbacuju iz lektire? Samo isture reč “komunjare” i lov na veštice počinje. Pobunilo se nešto u meni, progovorilo bosonogo detinjstvo, zasuzila kao Lunja dok svoje drugove ispraća u partizane, odbolovala mnoge stranice i nastavila da se pitam zašto su mnogi koji pišu sladak zalogaj mrzoljubima i onima koji zavađaju?

Toliko toga sam, iz pročitanog, već odavno zaboravila, ali pamtim tu milinu koja mi je preplavljivala celo biće dok uranjam u novu knjigu, i znam, nema zaborava redova u kojima se jedna devojčica oprašta od druga koji joj je nešto više (Zlo proljeće, Mihajlo Lalić, mnoge su stranice ispunjene tugama zlih proleća), i kako taj drug, student, dok bombe padaju na Beograd, sve se ruši i gori, samo misli na taj glas, glas devojčice, a oboje su već studenti; pa mislim na Uriju Hipa, kod Dikensa, i kako sam danima prala ruke jer ljigavost tog negativca Dikens dočarava slikajući njegove ruke, uz ostale simbole ljigavosti i pokvarenosti, pa sam posle svojim učenicima, govoreći o lošim ljudima, pričala o tom čoveku kao da je živ. A sećam se i kako se to pranje ruku ponovilo posle čitanja Pekićevog Besnila, i baš taj roman vratio se intenzivno svima nama pojavom korone.

Čitajući, mi ne biramo šta ćemo voleti i čemu ćemo se posle vraćati. Moji učenici najviše su se mrštili na učenje odeljaka iz proznog dela napamet. Poeziju su prihvatili, ali desetak rečenica iz pripovetke ili romana, nikako da im klikne zašto to. Hajde de, kad rade dramatizaciju proznog odeljka, tu su uvek bili za. Onda, trideset godina posle, stiže mi poruka od učenice: “Ležim u bolnici. Operisana sam. Srce. I odjednom, čujem svoj slabašni glas. Ceo onaj odlomak Andrić Aska i vuk… to se otkriva u izuzetnim i retkim trenucima kao što je ovaj u kojem Aska igra za svoj jedan jedini život… to je to, draga moja nastavnice, ta snaga koju imamo a nismo je svesni, ovaj trenutak je to! Opraštam vam onu četvorku zbog jedne pauze u govorenju stihova Izeta Sarajlića kad ste Aćimu dali peticu, a grešio je svaku drugu reč, pa ipak isplivao. Bila je to prva pesma koju je naučio, osmi razred smo, obećali ste da ćete ga nagraditi. Nismo to tad shvatali. Sad shvatam. Osmehujem se, a dođe mi i ovaj stih odnekud ‘u žutu ga vilu zavijala’ i čujem vaš glas kako odzvanja ‘u žutu svilu, Aćime, svilu’. Čula sam da ste i vi operisani…”

Dragi moji učenici! Trebalo je da ih svaki dan podsećam da se bolest, zlo, neukost, nevolja mogu pobediti samo ako ih nazovemo pravim imenom. “Sole, bre, vrati se!” Vratiće se Sofija na Hvar, sa babom iz Beograda. Hoće li se vratiti pristojnost “našoj kući”, hoće li ovi, što se zaklinju da najviše predstavljaju narod, shvatiti da su izvukli stolicu onoj profesorki, da su svojom rukom vodili ruke roditelja što bi da zabranjuju lektiru, da su…

“Put do kuće svakog jutra sve je duži”, napisa Fredrik Bakman. Tuga zaboravljanja kod Bakmana i lepota ljubavi! I programirani zaborav uz dirigentsku palicu! Sami biramo. Trenutno, Orhan Pamuk i Oja Bajdar. Žao mi je svakog čoveka kome su priroda ili ljudi oteli pravo na zavičajnu stazu.