Dogovor je bio da se sa prijateljima nađemo na Rozentaler placu. Seli smo u prvi dragstor pored tramvajske stanice, uzeli piće i razgovarali. Bilo je ledeno, ali opet nekako umiljato biti tu, piti i pričati, u povoju berlinske zime.

U pozadini se čuo prodoran zvuk saksofona, praćen nekom poznatom džez melodijom. Ubrzo smo se fokusirali na poluincidentnu situaciju, u kojoj je muzičar od strane organa reda (Ordnugsamta) bio izbačen iz prolaza metro stanice jer mu, navodno, nije dozvoljeno da na tom mestu preko alt saksofona provocira emocije u ljudima.

Seda pored nas, počinje prirodnim tonom da izražava revolt na likove iz Ordnungsamta (u Srbiji je to komunalna policija) koji su ga isterali. Brzinom svetlosti taj revolt se širi dalje, na zgrade, okruženje i sistem u kome živimo. Odjednom, izraz naglo menja formu. Kaže kako ima sina kome je voleo da svira ovu pesmu, pušta je preko omanjeg, ali dovoljno glasnog blutut zvučnika i počinje da solira u pozadini. Pomno pratimo svaki njegov ton i pokret. Ubrzo počinje da nas fascinira njegova harizma, ideje o svetu i opšte mesto koje on zauzima, sa svom svojom osobenošću.

Razgovaramo izvesno vreme o tome ko smo i šta smo, da dolazimo iz Srbije, da je upućen u NATO bombardovanje i da je to jedna velika sramota za čovečanstvo. U jednom trenutku najavljuje pokret, idemo kod njega. Bezrezervno ga pratimo, spuštamo se u metro. Dok čekamo, počinje da svira. Okruženje na stanici na različite načine reaguje na zvuk. Neko se smeška, neko đuska, neko namiguje, neko samo nemo gleda.

Ulazimo u metro, jedan čovek počinje da ga psuje. Malači mu se smeje u facu. “‘Ajmo da zaradimo kintu”. Signalizira celom vagonu da tapše i peva. Skoro svi to rade osim ovoga što nastavlja da drobi. K. je s kapicom u rukama skupljala novac. Izlazimo posle kratke i nezaboravne metro žurke, sa skoro 20 evra zarađenih u roku od cirka četiri U-ban stanice. Hodamo u pravcu njegovog staništa. Prijatelj, rođeni Berliner, priča mi kako je milion puta želeo da ostane kod kuće, sam sa sobom i svojim vremenom i svojim mislima, ali da bi ga, svaki put kada bi od toga odustao, grad odveo u nešto što će večno pamtiti.

Ulazimo u neku poslovnu stambenu građevinu koja liči na mali SIV. Unutra je svirka, piči neki matorački rok na bini, reklo bi se i po stilu i publici. Malači se penje na binu, svojim stasom traži da se scena usmeri ka njemu, kao i pratnja od strane benda. Ne uspostavlja adekvatan štimung niti dobija usklađen odgovor od strane benda i publike, izuzev učmalo ukazanog poštovanja. Ubrzo silazi sa scene, premešta nas u svoju sobu gde, ispostaviće se, i živi. Tu je dušek na podu, crna kesa za đubre puna malih “unučića” votke, u kojima se nalaze natrpani pikavci.

Pokušava da nas zabavi svirkom i muzikom, opet malo priča ko je i šta je. U svoj toj improvizaciji priča kako je bio deo Marsalis familije, tačnije svirao je u orkestru sa Vintonom Marsalisom. Zamišljam kako bi to izgledalo da sam u Berlinu krajem dvadesetih i da mi ulični svirač kaže kako je doskora svirao sa Lujom Armstrongom, ili u posleratnom Berlinu gde mi isti taj čovek kaže da je svirao saksofon u orkestru Majlsa Dejvisa. U ovom čoveku su se zaista bile sustigle minimum tri epohe, s tim što je ova sadašnja, nažalost, vidljivo išla ka propasti.

Već je odvaljen, povlačimo po koji dim. Prijatelj šapuće da ima spid. Dok gleda u tablet, Malači čuje šapat, istog momenta dreknuvši sa oduševljenjem: “Hey, you have a speed?!” Ostavljamo mu sve što imamo. Odlazimo začuđeni, pomalo i zasićeni, bogati i osiromašeni. Glavni utisak je da bi se sa sopstvenim duševnim strukturama teško dalje snalazili u Malačijevom prisustvu.

Sutradan ga tražim po internetu. Malači Bazden. Zbilja jeste studirao na Berkliju, svirao u Americi na prestižnim mestima sa nekim od najpoznatijih džez muzičara na svetu. O svemu tome je pričao kao da je odlučio da bude nešto potpuno suprotno od onog što je mogao biti. Nerazjašnjivo, dostižno, ali nepojmljivo.

Nekoliko meseci nakon toga, žena mi je poslala snimak kako svira i gotovo se valja po podu iste metro stanice, Rozentaler plac. Nakon što sam se preselio, narednih nekoliko puta viđao sam ga na istom mestu u daleko gorim stanjima. Jedino čega je čvrsto mogao da se drži je saksofon, vredan nekoliko epoha. On mu je održavao ravnotežu, isključivo u sedećem ili poluležećem položaju. Pored njega bi gotovo uvek bila poluprazna ili prazna flaša nekog žestog pića.

Berlin je Litl ving u konstantnom duru, momenat u kome izostaje svaki mol, koji će ti makar nešto jasnije reći da se radi o žalu za nečim što je izgubljeno. Sve je to neki tromi dur koji se pravi da sve razume i sve može da isprati. Seta, uživanje i običnost življenja igraju egal utakmicu, u kojoj produžeci nemaju ograničeno vreme, a niko ni ne pomišlja na penale.