Gde da stanem?

Sa koje strane da se postavim? Šta je centar? Gde je periferija? Ko je normalan? Šta je dopušteno? Da li je zabranjeno nemoralno? Koliko je dozvoljeno? Ko određuje glavnu struju? Šta je telo glavnog teksta i koliki je značaj fusnota?

Pozicioniranje je uvek bila glavna stvar i centralno mesto sazrevanja ličnosti. Ko sam ja i gde pripadam? Gde je moje mesto? Koliku cenu ima to mesto? Čime to mesto mogu da platim?

U čemu je, zapravo, nevolja? Da li u tome što me ne čuje puno ljudi, ili to što me čuje malo ljudi nije dovoljno da bi se normalno živelo? Šta znači normalno živeti? Kada je dovoljno za život? Koliko je to imanje koje će mi obezbediti neku sigurnost?

Večnost se pojavljuje u svakom trenutku našeg postojanja. Ko će je prepoznati, ko će videti šta će iz mnoštva svakodnevice postati vladajući trend sutrašnjice? Da li je to važno, da li je potrebno prepoznati iz trenutne gungule utisaka, događaja, nagoveštaja, početaka i krajeva, ono što će dominirati sutra?

Na nivou svesti i morala evolucija se ne dešava, ljudi ostaju nepromenjeni od pamtiveka. Jedini istinski čovekov napor bio je da promeni pejzaž, ili je to bio napor da se tehnološki prilagodi prirodnoj promeni pejzaža. Evolucija se pokazala kao koristan termin u umetnosti, na primer, i to kao neka vrsta neprestanog obnavljanja ograničeng broja postupaka. Što bi doli sad je gori, što bi gori doli nestaje.

Odakle dolaze nove priče, da li novih priča uopšte ima i da li su one koje su nove zapravo podsećanje na neke davno ispričane?

U istu priču se ne može dva puta kročiti.

I sad, tu je pitanje razlikovanja. Glavna nas struja tera na ujednačavanje, na standardizaciju. Normalno je ono što je opšte prihvaćeno. Koliko su ljudi spremni da istrpe primećivanje promene razmišljanja koje ih polako osvaja? Da li se treba opustiti i dozvoliti sebi da nas promena cele obuhvati? Ko nameće promene, kultura ili moral? Da li moral podrazumeva obzirnost samo prema sebi ili je moral osnovan samo na najmanjem zajedničkom sadržaocu šire grupe?

Neprestano preklapanje raznolikih krugova održava prividni dinamizam života. Da li je život uspon uz Himalaje ili pešačenje uz Sizifovo brdo? Šta treba izabrati?

Nametana aktuelnost nam govori da je napredak neophodna komponenta života. Ali, koja vrsta napretka? Gde to hitamo kada je samo smrt izvesna? I kuda to žurimo, zašto nam vreme izmiče? Ko nam je to uradio? Živeti znači navikavati se na smrt. Besmrtnost nije materijalna kategorija. Nema leka koji će nam darovati večni telesni život, ne pomaže nikakav razvoj farmaceutske industrije i genetike.

Usled forsirane standardizacije, sveopšteg uniformisanja, pojednostavljivanja životnih modela došlo je do povećane usamljenosti. Suočen sam sa sobom, čovek se našao na ledini, u pustari, okružen drugim ljudima koji, isto tako usaglašeni s vladajućim modelom, s glavnom strujom, zveraju naokolo i pipaju po večnom mraku. Dominantno forsiranje svetlosti poništilo je svaku svetlost. Elektrika je dovela do potpunog mraka u kome se ljudi vuku kao seni pravih ljudi.

Sad kada bi trebalo da smo svi isti, više ne prepoznajemo nikoga. Ali, i dalje se sugeriše napredovanje ka nečemu. Čovečanstvo liči na tekst koji je sastavljen od jednog istog simbola, tekst koji ima nebrojano strana koje su potpuno iste. Kao na jednoj reklami za Plej stejšn u kojoj se ljudi penju jedni preko drugih da bi se popeli na vrh planine sačinjen od ljudskih tela, oni gaze jedni preko drugih u pokušaju da se dokopaju vrha sa koga neprestano padaju drugi ljudi jer nemaju stabilan oslonac.

Ovo je vreme, kao i svako drugo, borbe čoveka za nadu. Nadu da nešto što on oseća i živi ima smisla. Nadu da može biti drugačije i da traganje za drugačijim ima svoju vrednost. Nadu da se možemo razumeti i da možemo prihvatiti nerazumevanje drugog. Nadu da otkrivanje i dosezanje intimnosti neće izazvati ratove i podsmevanje, nego prihvatanje i pomirenje.

Potrebna osećajnost je uvek ista, za nju ne postoji merač i kalendar. Gramzivost kao jedina ideologija i kapital kao osamostaljena arhetipska matrica ne mogu biti prihvatljivi za nekog ko misli da nade ima. Putevi mogu biti različiti, ali je cilj uvek samo jedan. To je mesto susretanja margine sa glavnom strujom, odnosno preobraćenje margine u glavnu struju. Da li je potrebno da se ostane na margini i da se prezrivo gleda u telesinu glavnog toka? Ko je na margini, ne gleda glavni tok, jer glavni tok je uvek na margini, stvari koje žive po strani nose klicu pravog, istinskog glavnog toka. Zapisi pored teksta nose u sebi nove tekstove, nose nadgradnju starog ili potpuno novo stanovište.

Da li se to uvek događa? Iskustvo govori da se takve stvari dešavaju, zapravo, veoma retko. Zapisi kraj puta ostanu samo zapisi kraj puta, tek ponekad naiđe neko da ih oživi i pogleda. Susreti na margini uvek su dragoceni. Iz tog varničenja nastaju plamenovi napretka.

Tu je naše mesto.