Kada joj je ostalo drveće ponudilo da zbog inteligencije postane njihova kraljica, maslina je ponudu odbila kako se ne bi uzoholila i kako bi i dalje bila na usluzi ljudima.

Kada je između Atene i Posejdona izbila svađa oko toga po kome će se ubuduće nazivati današnja Atina, Zevs je odlučio da pobednik bude onaj koji ljudima tog kraja pokloni korisniju stvar: pošto im je Posejdon poklonio slani izvor, a Atena drvo masline, izbor je pao na boginju mudrosti.

Kada je Svevišnji (iz nepoznatih razloga) ipak odlučio da pomiluje živi svet na zemlji, putnicima na Nojevoj barci poslao je golubicu s maslinovom grančicom u kljunu kao znak svoje milosti i oproštaja…

Tako kažu priče. Što se istorije tiče, ona uzima u obzir da su u nekim pećinama pronađene koštice maslinovog ploda stare devet hiljada godina i da su prva kultivisana stabla rasla u Mesopotamiji tri hiljade godina kasnije. Poznato je takođe da se maslina praktično oduvek koristi u medicini (Hipokrat je preporučivao njeno ulje u lečenju šezdesetak različitih bolesti), da je kuvanje na prostoru Mediterana nezamislivo bez nje i da je neizostavna u bezbroj svadbenih i posmrtnih rituala.

Koliko god impresivne bile, sve ove činjenice godinama sam tretirala samo kao stvar opšte kulture – nešto što, eto, mora da se zna, iako od toga nema prevelike vajde u životu. Pored priča i legendi, nisu me previše doticali ni praktični detalji: bila sam indiferentna prema činjenici da maslina uspeva na mestima gde ništa živo ne raste ili da postoje primerci koji su poživeli i dve hiljade godina. Odrastanje uz vojvođanske pejzaže i bačku kuhinju učinilo je svoje: čuveni somborski bođoši (sa hladovinom koju ne može da napravi nijedno biblijsko drvo) bili su mi nekako bliži srcu, a između đakonija sa šmekom maslinovog ulja i svežih čvaraka, uvek bih izabrala ovo drugo…

A onda je tata otkrio Brig. Na dotičnom bregu ili brdu, s kog puca neverovatan pogled na obalu udaljenu nešto jače od kilometar, masline su gajili Naši Stari. Pošto su posle Naših Starih došli nešto mlađi, više orijentisani ka nemačkim i holandskim turistima nego ka ceđenju ulja, Brig je dugo bio zaboravljen i zarastao u korov – lokacija nekako nije bila zgodna za građenje hotela i apartmana za izdavanje. Ipak, masline se nisu dale… Ili, tačnije, pokazale su da je njihov uticaj na vreme sadašnje mnogo veći nego što se čini na prvi pogled. Ispostavilo se, naime, da samoubilačka raskrsnica koja povezuje Brig s ostatkom sveta nije tako rizična i nepregledna zahvaljujući idiotizmu savremenih građevinara – takva je bila oduvek, decenijama pre asfalta, a "projektovale" su je želje Naših Starih, odnosno njihove masline. Da bi se napravila normalna raskrsnica, s koje bi se jasno videlo ko dolazi s jedne i druge strane, trebalo je poseći bar stotinak stabala maslina. U to doba, tako nešto bilo je nezamislivo. Maslina je značila život – uz nešto sušenih smokava i hobotnica i koju flašu vina, maslinovo ulje bilo je jedino što su Stari mogli da strpaju na leđa "tovarima" (u prevodu, magarci), odnesu "u Vlahe" (u prevodu, u zaleđe gde su nekada živela braća Srbi) i tamo ga razmene za krompir, žito i kukuruz. Pošto niko ni kasnije nije smeo da dirne u masline, put je ostao takav kakav je – u doba tovara i mršavih konjića ništa strašno, u doba brzih limuzina ravno igranju ruskog ruleta.

Masline na Brigu uticale su i na demografiju. Uz svaki maslinjak, Naši Stari podizali su bunje – kamene šupe građene bez ikakvog vezivnog materijala, nasuvo, kojima je zvanična funkcija bila zaštita od sunca kad upeče usred radova u maslinjacima, a koje su zapravo služile za proširenje familije. Bile su, naime, jedino zaista pogodno mesto za pravljenje dece, pa legenda kaže da je upravo u njima začeto 99 odsto Dalmatinaca. Oni koji su imali sreće da budu začeti kao muškarci, na neki način su ostajali u Brigu: u podeli porodičnih imanja posle smrti roditelja, upravo njima dodeljivana je "plodna zemlja" s maslinama, dok su nesrećne sestre dobijale neplodna imanja na obali mora… Kako bilo, tata je pre nekoliko godina otkrio Brig i na njemu, okruženo ogromnim gomilama kamenja, imanje Naših Starih. Za razliku od rođaka Boška nije imao sreće – među višedecenijskim korovom nije pronašao zaboravljena stabla maslina koja već decenijama daju plod koji niko ne bere. Ništa. Samo panjevi zaostali posle nekog davnog požara. Mesecima je krčio plac, učeći osnovne stvari o božanskom drvetu koje nam, onako udobno smeštenima na vojvođanskoj crnici, dugo nije ništa značilo. Poštujući naučeno, kopao je rupe bar metar duboke (što je u onom kamenjaru sizifovski posao), oko rupa u pravilnim krugovima ređao kamenje (zaštita od požara) i polako počeo da dovlači sadnice. Ne znam šta se zapravo desilo. Konačno, više nije ni važno da li je poverovao onoj priči da se sedenjem uz stablo masline leči svaka boljka, da li je konačno shvatio da mu nije suđeno da vek provede u Panonskoj niziji, ili mu se u snu javio neko od Naših Starih…

Danas u Brigu imamo 120 stabala maslina. Još su mala, svaka jača bura savija ih skoro do zemlje, ali već ove godine daće prvi rod. Na dva do tri meseca tata svako stablo zaliva tačno četiri i po minuta, ne dozvoljava da se dodiruje lišće (ne valja se, to maslina ne voli), redovno ih orezuje ("Jedino maslinar treba stalno da nosi makaze sa sobom") i đubri. Ovog leta, videla sam ih prvi put i, zahvaljujući njima, polako počela da zaboravljam one somborske bođoše. Još sam imuna na mitove i legende, ali kad pogledam nizove maslina na Brigu, nekako vidim čukundidu Grgu kako s pet džakova žuri ka selu da uhvati red za ceđenje ulja, prababu Marketu koja pravi društvo pradidu Duji dok idu ka Vlasima, tetu Jerku kako u devedesetoj trči za odbeglim tovarom ili didu Tomu kao klinca kako se igra dok mu se otac i mati zabavljaju u bunji… U trci s mediteranskom kuhinjom, čvarci i dalje vode, ali ovčiji sir iz maslinovog ulja lagano preuzima inicijativu. Za koju godinu, pobediće sigurno.