Bilo je leto 1994. godine. Svedoci epohe kažu da je bilo baš vruće, a takođe kažu da su bile i sankcije, što nije ostavljalo mnogo izbora oko toga gde provesti leto na Balkanu, pa smo se tako moji roditelji i ja obreli u Kumboru. Taj izbor nije bio slučajan: porodica moje majke je već godinama unazad imala tamo kuću u koju je svakog leta rado odlazila, pa sam i ja imao čast da je "overim". Nažalost, bio sam suviše mali da bih se življe sećao tog letovanja, ali ono što mi se još tada urezalo u svest jeste taj morski vazduh, prijatan miris mora koji se oseti već sa puta iznad obale. Godinama kasnije, na koje god more sam odlazio, prizor pučine koja se pruža unedogled budiće mi osećaj iskonskog uzbuđenja, kao kada se sretnete sa dragom osobom koju niste dugo videli. Za ljubav prema moru uopšte, a naročito prema Sredozemlju, zaslužan je upravo Kumbor, mesto u kojem sam upoznao more.

Posle sam mnogo čitao o tom Sredozemlju: sama reč Mediteran označava "srednju zemlju" na latinskom, što je sasvim logično: na prostoru između Evrope, Azije i Afrike oduvek je predstavljao među trgovačkih puteva i geopolitičkih interesa. Još davno su ga stari Rimljani krstili Mare Nostrum, "naše more", doduše tek pošto su u prvom veku naše ere počeli da stiču apsolutnu dominaciju stigavši do Egipta, a kasnije osvojivši Kartaginu, potvrđujući staru maksimu da onaj ko vlada morem vlada celim svetom. Isti termin će i Musolini koristiti prilikom (polu)neuspešne kampanje kolonizacije Afrike. Sredozemno more će i u našem dobu, protivno svojoj volji, biti izbrazdano istorijom: italijansko ostrvce Lampeduza je, uz Maltu, već godinama prva tačka na kojoj izbeglice i migranti iz Afrike, sa manje ili više uspeha, pokušavaju da se domognu Evrope.

Istinski početak moje ljubavne priče sa Mediteranom dogodio se početkom ovog veka, tačnije leta 2003. godine na Krfu, u nekadašnjem ribarskom naselju Guviji. Posle početnog kolebanja zbog hladnoće, voda i ja smo se relativno brzo zbližili: mogao sam da provedem sate plivajući ili igrajući odbojku u vodi sa ćaletom, a u trenucima odmora na plaži pogled mi je često zastajao na entuzijastima koji su svaki dan skijali na vodi. Na istom mestu ću upoznati i grčke kulinarske đakonije: još uvek mi je u sećanju ukus baklava koje se prosto lepe za nepca, kao i autentične grčke musake sa plavim patlidžanom, pravog otkrovenja za mene naviknutog na klasičnu, "našu" musaku. Na istom letovanju smo otkrili još neke delove Krfa, od kojih izdvajam Srpsku kuću na Vidu, spomen na srpske vojnike prerano otrgnute od života u plavoj grobnici, i plažu Glifadu, čiji pesak i posle toliko godina osećam pod prstima. S godinama ću upoznavati i druge kutke Sredozemlja: na primer, Lutraki na ekskurziji u gimnaziji, grad turistički skromnih mogućnosti, ali za srednjoškolce idealan za zezanje na plaži i u sobama; Rodos, ostrvo koje odiše istorijom, na čijem istočnom delu je mestašce po imenu Lindos, na kojem je Entoni Kvin otplesao u kultnom filmu Grk Zorba (jedna plaža nosi njegovo ime); i, posle nekoliko leta u severnijim predelima, Herceg Novi, u koji sam se zaljubio na prvi pogled, prošavši Njegoševom ulicom pored kuće Ive Andrića. Tokom godina će mi različite situacije buditi osećaj koji volim da nazivam dašak Mediterana.

Tako mi, na primer, taj dašak nadođe uvek kada okusim makarone bilo kog oblika, što je u mojoj kući tradicija nedeljnog ručka već godinama. Još kada ih pospem kao sneg belim parmezanom, čarolija može da počne. Dašak Mediterana je tu i kada na Jutjubu uživam u majstorijama Dijega Maradone iz dana kada je nosio dres Napolija, kao i Dejana Savićevića u crno-crvenom dresu Milana dok ruši protivničke odbrane kao kegle. I kada mi u šetnji kraj Dunava nozdrve zagolica miris girica sa kioska blizu Četverca, što me vrati u jedno davno letovanje u Nesebaru (okej, Nesebar nije na Mediteranu, ali nećemo da sitničarimo). Eto ga i kada se u Herceg Novom, čak i po najvećoj vrućini, penjem nekim od njegovih bezbrojnih skalina, dok se mimoilazim sa kućama od belog kamena spuštenih zelenkastih žaluzina. Tu je i kada se na žurci u Dorćol placu čuje Buona Sera, Ciao Ciao disko zvezde Maura Spesota, a ja dignem ruke i u transu napravim pun krug. Naposletku, evo ga i ove godine, čak dvaput: kada Italija pobedi na Evroviziji, i kada nešto kasnije postane prvak Evrope u fudbalu.

U nadi da ću uskoro moći opušteno da se otisnem put mora, sa željom da posle dužeg vremena udahnem aromu Mediterana, upravo slušam Tota Kutunja kako u svom hitu kaže "Pensa a un’isola, senza nuvole" ("Pomisli na ostrvo, bez oblaka"), preporučujući nam Mediteran kao prirodni lek za probleme i stres svakodnevice. Bolji recept za uživanje ne bih prepisao.