Odavno sam hteo da napišem priču koja bi se zvala Moja Srbija. I hoću stvarno. I to nikako neće biti nekrolog nekoj nestaloj zemlji, niti gest neprijateljstva prema nekoj novoj, nastaloj na njenom mestu. Ta moja Srbija je iščilila a sada je tu neka druga i to je životna činjenica, i ja ne mislim da je to nešto samo po sebi loše. Mi smo odrastali ložeći jedni druge da verujemo da je i najgrdnija istina obavezno bolja od svake laži. Niti je ta moja Srbija bila neko savršeno mesto, ni blizu, ni u ludilu, i znali smo da joj nabrojimo sve mane i da izmislimo još poneku, niti u ovoj novoj sve ne valja, bilo bi neinteligentno tako gledati na stvari. Prosto je bila drugačija i ne mogu da verujem da ovo izgovaram, ali ipak je manje žuljala od ove nove. I sad tačno mogu da čujem onog malog Broću, nadrkanog tinejdž liberala, što sav važan šeta okolo tek izniklu raščupanu bradu negde osamdeset pete, kako se dere na mene današnjeg: koj’ ti je bre kurac, matori, šta pričaš to, kako te bre manje žulja ovo njesra, pa je l’ vidiš koja je ovo džiberana, kakve su ovo njuške na vlasti, kakva se ovo muzika sluša bre, na šta liči televizija, na sve strane ili seljana ili komercijala, klinke se lože na Zdravka jebenog Čolića, eeej, i tebi je to bolje, zaglupljuju decu masom podataka da slučajno ne počnu da misle, uvaljuju im "Zabavnik" i školski program da ne provale kako svet zaista izgleda, vidi grad na šta liči, kao selendra neka, a face u prevozu… Ama ćuti bre, mali. Ne jedi govna. Ništa ti još ne znaš.

I eto, kako sam obećao, nešto o toj mojoj Srbiji koje nema. Samo oni koji su imali tu sreću da su dovoljno matori pa su imali baku na selu, znaju koja je to gotiva. Ne mislim, keve mi, na kajmak u vrućim lepinjama, mirišljavo mleko žućkasto od masnoće, priznajte da to niste videli bar trideset godina, vruće uštipke koji se bacaju u kristal šećer iz plehanih kutija sa floralnim motivima i druge đakonije srpskog kulinarstva, nego na jednu drugu, sasvim sitnu stvar, koje će se, siguran sam, svako lako dosetiti. Kada izađeš zajapuren iz vrućeg fiće, zatrčiš se odmah uzbrdo do kuće i tu na stepenicama te dočeka baka Vinka, zagrli te i ne progovara ništa, pritisne te uz svoj vuneni prsluk da jedva možeš da dišeš i samo te tako ćuteći dugo mazi po kosi najnežnijim grubim rukama koje si ikada video, na mleko mirišu. Rodom iz Turice, od Vasiljevića, brat od tetke joj je bio lokalni četnički vojvoda, legenda kaže da je u svoju jedinicu primao samo one koji imaju belog konja, pa su sve četiri godine rata proveli tako uparađeni u uspešnim pokušajima da se što manje zameraju, malo kraduckaju i živi i zdravi se vrate kućama. Udala se u Guči odmah posle Velikog rata, rodila šestoro i sve šestoro joj je preživelo i poživelo, a sada više nema nijednog, što nas dovodi do uznemirujuće ideje da smo mi na redu. Između petog i šestog deteta, u proleće 1931. napustio je onaj vagabund, moj deda Sveta, i zapalio za Beograd da ganja karijeru u ugostiteljstvu – držao je kafančinu u Marinkovoj Bari. A Vinki je ostala jedna krava, dve njive u Svodlima i Kršinama, malo šume u Gaju i ono pomenuto šestoro. Znam ih sve dobro i garantujem vam da takvu grupu tvrdokornih bandoglavaca, osobenjaka i basnoslovnih inadžija nikada niste sreli. To da istrpi mogla je samo ta svilena, anđeoska Vinkina priroda. Treba li reći, nisu joj se baš svi, sram ih bilo, istom merom revanširali, ali ona im, siguran sam, baš ništa nije zamerila, a ne bi joj bilo pravo ni da čuje da neko ovako priča, pa eto neću više ni ja. Iza bake su, osim drugih stvari i nekoliko dobrih života, nekim čudom preživevši dva balkanska, dva svetska i jedan specijalno umobolan rat, ostale prelepe čaše za vodu, od najtanjeg i najnežnijeg stakla, ukrašene samo jednom izbrušenom bordurom pri vrhu, kao podsetnik da su baš takvi, nežni, vredni i jednostavni, bili so te moje Srbije.