Dugačak, zgusnut red putnika za Beograd bio se otegao na londonskom aerodromu i ja u njemu, ima tome više od 30 godina, kada mi je negde sa strane prišla sićušna žena i bez mnogo uvoda zamolila me za uslugu. Trebalo je da ponesem i jednu njenu torbu ako mogu. U torbi, konzerve hrane za mačku u Beogradu. Preuzeće njen sin, a njemu i koverta sa više stotina funti.

Bilo je to ono, iz ovog vremena gledano, nevino vreme kada smo bez razmišljanja stopirali, a na ulasku u avione nas niko nije skidao do čarapa i naravno da sam pristala, slušajući usput njenu priču zašto i šta šalje i otkud ona u Londonu, jednu od najinteresantnijih u životu, inače. Bilo je to vreme bez mobilnih telefona i društvenih mreža, pa nam je za potvrdu identiteta bila potrebna samo lična karta, ona je otvorila svoju i pasoš, a ja svoju, a onda je usledilo čuđenje i smeh – obe smo bile rođene u Mokroj Gori. A Mokra Gora je i tada, a i sada, bila selo ukraj granice Srbije i Bosne, i smela sam se zakleti da smo na aerodromu Hitrou, a i u celom Londonu, tog trena bile jedine dve osobe rođene baš tamo. Sada bih možda pomislila, posle svih dešavanja i stotina sati špijunskih serija i filmova, da sam baš zbog toga nadgledana i odabrana i da je u konzervama za mačku bilo bog zna šta, a onda sam, kao i ona, poverovala da nas je jednu na drugu, od svih stotina putnika u redu uputilo baš magijsko svojstvo našeg rodnog mesta. Moja se poznanica tu rodila slučajno jer joj je otac službovao neko vreme u Mokroj Gori, a ja namerno i neizbežno, jer su se tu rađale generacije mojih predaka.

Samo koju godinu ranije, dok sam polagala ispit koji sam nekoliko puta odlagala pred samim profesorskim kabinetom, posle par pitanja profesor je, listajući moj indeks, uskliknuo sa neviđenim uzbuđenjem: “Mokra Gora, pa i ja sam tamo rođen i nikada nijednog studenta nisam imao otuda!” I opet priča o selu kao slučajnom mestu rođenja, jer mu je otac dvadeset i neke bio jedan od inženjera koji je gradio prugu. Ispit posle više nije ni bio mnogo bitan nego priča o našem selu, a dobila sam, cenim, i ocenu više na te mokrogorske uspomene.

Mokra Gora je živela svoj tihi seljački život ušuškana u mir i nostalgiju za prošlim vremenima od kada su joj 1974. godine ukinuli prugu i vozove, one koji su mene iz nje odveli i kojima sam se u nju vraćala svakog leta, sve do te ‘74.

Onda su, devedeset prve, počele godine za koje onda u Londonu nisam mogla ni posumnjati da mogu takve doći, u kojima se raspala jedna država. Prošlo je nekoliko besmislenih i suludih ratova među komšijama, a zamišljena granica između Bosne i Srbije, tu odmah iza sela, postala je prava i ponekad vrlo surova. A moje selo postalo je, malo po malo, svetski poznato. Počelo je vraćanjem makar turističke pruge i voza, nastavilo se sa jednim filmom i jednim režiserom. Sve o tom turističkom delu već je dobro poznato, slava onog novog Drvengrada preti da nadmaši i samo ime sela.

No, za mene su toponimi i mirisi Mokre Gore sasvim drugačiji. To je brdo nasuprot kuće u zaseoku Donji Turudići, gde sam se rodila, koje je samo Brdo, jer ide se nabrdo; to je potok koji nabuja samo s kišom, ali je oduvek samo potok; brdo Ravanica sa štalom, ševar preko puta, kuda se stiže nabrdo. To je jedini i neponovljivi miris proleća i znak da je zima gotova, kada kaplje sa streha, miriše na sneg i mokru vunu ovaca koje su se tek ojagnjile, a ja gacam sa babom da ih obiđem. Na Brdu se, sedeći u njenom krilu, čuva stoka i broje, sada to znam, kola koja idu ka moru i Dubrovniku, i vreme između ulaska i izlaska voza u tunel na onom bregu prekoputa. Tako sam naučila da brojim, uz Šargansku osmicu.

U Mokru Goru u nizini se ide peške, putem koji mi je, dok god nisam odrasla, izazivao strahopoštovanje razdaljinom, a svega je nekoliko kilometara bilo. U Mokroj Gori je i škola kojoj je sada 150 godina i u koju su me na neku proslavu odveli jednog proleća, i ta me je škola zauvek začarala, toliko da sam prekršila obećanje dato babi da ću biti najgori đak ne bi li na taj način ostala kraj nje i ovaca. Nisam na kraju u njoj počela školovanje, ali miris te prve učionice u koju sam kročila i dalje pamtim.

Mokra Gora bile su i sve one aranđelovdanske slave kada je kuća opet bila puna danima, kada nije bilo dovoljno kreveta pa smo jedva čekali ko će spavati na patosu i kada sam, iz polumraka i privilegije da sa babom ja spavam, slušala otegnuto pevanje iz vika mog oca i stričeva, i grleni smeh svih ostalih.

Čini se da je sve bilo u nekom drugom životu. Mnogo se mojih najbližih preselilo sa one strane sveta, tu uz groblje ispod pruge, mnogi su se Mokrogorci rasuli dalekim drugim svetovima i sigurno je neko danas i u Londonu.

U Mokru Goru cele godine, a posebno leti, dolaze gomile novinara i hiljade nepoznatih ljudi iz tih dalekih zemalja, privučeni njenom magijom. Nekim čudom, stalno svi govore kako idu na Mokru Goru i ja, gramatički inspektor, upozoravam: idete u Mokru Goru, a penjete se na neko od njenih brda. Ako neko baš želi i na Mokru Goru, to je planina u Makedoniji. Nadam se da će me ko poslušati.