Vreme uživanja
Foto: D. Jakovljević
Mostovi na Seni
Na toku Sene kroz Pariz ima 37 mostova.
Najstariji most prekoračio je Senu 1607. godine. A kako je jednom i on bio nov, još ga zovu Novi, Pon Nef. Mogli su ga davno srušiti, ali nisu – ima gradova gde se to ne radi.
Najlepšim se smatra Aleksandrov, za moj ukus previše kitnjast. Otvoren je za Svetsku izložbu 1900, a u ime francusko-ruskog prijateljstva, nosi ime cara Aleksandra III. Kamen-temeljac položio je njegov sin Nikolaj II posluživši se zlatnom mistrijom – ako je verovati Makinu i Francuskom zaveštanju.
Odavde krećem ka glavnom cilju moje “turneje”, mostu Mirabo. Prvi na mom putu je Most invalida, gde se neću dugo zadržati jer naredni, Alma, traži više vremena. Želim da vidim skulpturu Zuava, francuskog vojnika koji je ratovao u nošnji svog alžirskog plemena: umesto uniforme, fes i široke čakšire jarkih boja vezane oko skočnog zgloba. Takav je i na skulpturi koja stoji ispod mosta, ne samo kao ukras već i za merenje nivoa vode. Za vreme povodnja 1910, Sena je Zuavu bila do ramena – 8,62 m iznad normalnog nivoa.
Most se nalazi kod tunela u kome je poginula princeza Dajana. Na platou iznad tog crnog ždrela nalazi se replika buktinje s njujorškog Kipa slobode. Postavljena je drugim povodom desetak godina pre nesreće, ali je postala simbol sećanja na Dajanu. Ljudi ovde ostavljaju cveće i sveće, njene slike i emotivne poruke. Kič, ali šta mari? Mit (treba da) živi.
Most Jena krase figure četiri ratnika: galskog, arapskog, grčkog i rimskog. Najviše me zanima rimski jer je delo istog onog vajara čiji se bronzani konj nalazi u holu jednog muzeja na Bosforu, nekadašnjoj ambasadi Kraljevine Crne Gore. Volim kad se kockice mog putnog mozaika ovako lepo poslažu.
Od mosta Mirabo dele me još dve “ćuprije” (železnički most Ruel ne računam). Bir-Hakejm i Grenel prelaze preko veštačkog Ostrva labudova – bez labudova. Ova prva, s prugom za metro, alegorijskim figurama Nauke, Rada, Elektrike i Trgovine i mnogo spomen-ploča, u znak sećanja na poginule u Drugom svetskom ratu, nosi ime oaze u Libiji kod koje su francuski legionari snažnim otporom italijanskim i nemačkim trupama pomogli da komandant saveznika Montgomeri natera na povlačenje “pustinjsku lisicu”, generala Romela.
Ispod mosta Grenel dežura umanjena kopija njujorškog Kipa slobode – poklon od Amerike, koja je svoju statuu, onu pravu, dobila od Francuza! Na ovoj što je izronila iz Sene upisana su dva datuma: 4. jul 1776 – Dan nezavisnosti SAD i 14. jul 1789, Dan pada Bastilje.
Prolazim Avenijom Kenedi. Tu je Francuski radio, za čiju su međunarodnu redakciju (RFI) iz Beograda, devedesetih, izveštavali Uroš Komlenović i Stojan Cerović (“Brave Serbian journalist unafraid of Milosevic”, pisao je “Gardijan”). Slikam zgradu za moju dušu i skromni omaž dvojici velemajstora.
Kad god se osvrnem, vidim “čudovište Ajfelovo” (citiram mrzovoljnog Crnjanskog, kome u Parizu ništa nije valjalo). Lepo mišljenje o čuvenoj kuli nisu imali ni mnogi savremenici gradnje, smatrali su je “atentatom na sveta mesta Pariza”. Jedan od onih koji je mislio drugačije bio je upravo Apoliner: za njega, bila je “pastirica koja čuva stado kraj mostova na Seni”.
Evo najzad i mosta Mirabo. “Raznežen i elegičan”, Apoliner u čuvenoj pesmi oplakuje raskid sa slikarkom Mari Loransen, a slučaj je hteo da za moga boravka baš njena izložba bude u muzeju Marmotan tako da sam videla i njene “devojke s očima košuta” i “košute s očima preplašenih devojaka”.
Kažu da je Apolinerova pesma proslavila ovaj most. U jedan stub urezani su prva strofa i refren, ali most je izuzetan i bez ove lirske potpore. Bledozelen (šteta što takva nije i Sena), ukrašen gradskim grbom, ima po tri elegantna luka s obe strane, a na čipkastoj metalnoj konstrukciji iznad reke po dve skulpture: Grad Pariz i Trgovina, Plovidba i Izobilje.
U jednu ploču uklesano je ime projektanta, u drugu vreme gradnje: 1895–1897.
U aprilu 1970, na 81. godišnjicu Hitlerovog rođenja, u reku je s mosta Mirabo skočio i ubio se pesnik Fuge smrti Paul Celan. Bio je Jevrejin, porodica mu je nestala u Holokaustu, u logoru je bio i on. Očekivala sam još jednu spomen-ploču, ali nje nema…
Sedam godina, do smrti 1960, blizu mosta stanovao je Žil Sipervjel. “Čist pesnik”, piše o njemu Branko Miljković i citira ovaj njegov stih: “Ako niko ne misli na mene, prestaću da postojim”.
Mostu Mirabo dato je ime plemića – revolucionara, državnika, čuvenog oratora, “Herkula slobode”. Ali to je d(r)uga priča, za drugi put.
Najstariji most prekoračio je Senu 1607. godine. A kako je jednom i on bio nov, još ga zovu Novi, Pon Nef. Mogli su ga davno srušiti, ali nisu – ima gradova gde se to ne radi.
Najlepšim se smatra Aleksandrov, za moj ukus previše kitnjast. Otvoren je za Svetsku izložbu 1900, a u ime francusko-ruskog prijateljstva, nosi ime cara Aleksandra III. Kamen-temeljac položio je njegov sin Nikolaj II posluživši se zlatnom mistrijom – ako je verovati Makinu i Francuskom zaveštanju.
Odavde krećem ka glavnom cilju moje “turneje”, mostu Mirabo. Prvi na mom putu je Most invalida, gde se neću dugo zadržati jer naredni, Alma, traži više vremena. Želim da vidim skulpturu Zuava, francuskog vojnika koji je ratovao u nošnji svog alžirskog plemena: umesto uniforme, fes i široke čakšire jarkih boja vezane oko skočnog zgloba. Takav je i na skulpturi koja stoji ispod mosta, ne samo kao ukras već i za merenje nivoa vode. Za vreme povodnja 1910, Sena je Zuavu bila do ramena – 8,62 m iznad normalnog nivoa.
Most se nalazi kod tunela u kome je poginula princeza Dajana. Na platou iznad tog crnog ždrela nalazi se replika buktinje s njujorškog Kipa slobode. Postavljena je drugim povodom desetak godina pre nesreće, ali je postala simbol sećanja na Dajanu. Ljudi ovde ostavljaju cveće i sveće, njene slike i emotivne poruke. Kič, ali šta mari? Mit (treba da) živi.
Most Jena krase figure četiri ratnika: galskog, arapskog, grčkog i rimskog. Najviše me zanima rimski jer je delo istog onog vajara čiji se bronzani konj nalazi u holu jednog muzeja na Bosforu, nekadašnjoj ambasadi Kraljevine Crne Gore. Volim kad se kockice mog putnog mozaika ovako lepo poslažu.
Od mosta Mirabo dele me još dve “ćuprije” (železnički most Ruel ne računam). Bir-Hakejm i Grenel prelaze preko veštačkog Ostrva labudova – bez labudova. Ova prva, s prugom za metro, alegorijskim figurama Nauke, Rada, Elektrike i Trgovine i mnogo spomen-ploča, u znak sećanja na poginule u Drugom svetskom ratu, nosi ime oaze u Libiji kod koje su francuski legionari snažnim otporom italijanskim i nemačkim trupama pomogli da komandant saveznika Montgomeri natera na povlačenje “pustinjsku lisicu”, generala Romela.
Ispod mosta Grenel dežura umanjena kopija njujorškog Kipa slobode – poklon od Amerike, koja je svoju statuu, onu pravu, dobila od Francuza! Na ovoj što je izronila iz Sene upisana su dva datuma: 4. jul 1776 – Dan nezavisnosti SAD i 14. jul 1789, Dan pada Bastilje.
Prolazim Avenijom Kenedi. Tu je Francuski radio, za čiju su međunarodnu redakciju (RFI) iz Beograda, devedesetih, izveštavali Uroš Komlenović i Stojan Cerović (“Brave Serbian journalist unafraid of Milosevic”, pisao je “Gardijan”). Slikam zgradu za moju dušu i skromni omaž dvojici velemajstora.
Kad god se osvrnem, vidim “čudovište Ajfelovo” (citiram mrzovoljnog Crnjanskog, kome u Parizu ništa nije valjalo). Lepo mišljenje o čuvenoj kuli nisu imali ni mnogi savremenici gradnje, smatrali su je “atentatom na sveta mesta Pariza”. Jedan od onih koji je mislio drugačije bio je upravo Apoliner: za njega, bila je “pastirica koja čuva stado kraj mostova na Seni”.
Evo najzad i mosta Mirabo. “Raznežen i elegičan”, Apoliner u čuvenoj pesmi oplakuje raskid sa slikarkom Mari Loransen, a slučaj je hteo da za moga boravka baš njena izložba bude u muzeju Marmotan tako da sam videla i njene “devojke s očima košuta” i “košute s očima preplašenih devojaka”.
Kažu da je Apolinerova pesma proslavila ovaj most. U jedan stub urezani su prva strofa i refren, ali most je izuzetan i bez ove lirske potpore. Bledozelen (šteta što takva nije i Sena), ukrašen gradskim grbom, ima po tri elegantna luka s obe strane, a na čipkastoj metalnoj konstrukciji iznad reke po dve skulpture: Grad Pariz i Trgovina, Plovidba i Izobilje.
U jednu ploču uklesano je ime projektanta, u drugu vreme gradnje: 1895–1897.
U aprilu 1970, na 81. godišnjicu Hitlerovog rođenja, u reku je s mosta Mirabo skočio i ubio se pesnik Fuge smrti Paul Celan. Bio je Jevrejin, porodica mu je nestala u Holokaustu, u logoru je bio i on. Očekivala sam još jednu spomen-ploču, ali nje nema…
Sedam godina, do smrti 1960, blizu mosta stanovao je Žil Sipervjel. “Čist pesnik”, piše o njemu Branko Miljković i citira ovaj njegov stih: “Ako niko ne misli na mene, prestaću da postojim”.
Mostu Mirabo dato je ime plemića – revolucionara, državnika, čuvenog oratora, “Herkula slobode”. Ali to je d(r)uga priča, za drugi put.
